Stražilovo

355

СТРАЖИЛОВО. БР. 12.

356

Не да се природа докучити, И што ти неће баш да открије. Ни бурмом не мож' то получити. Ти стара ствар, што ниеам треб'о ја, За то си ту, јер требаше ми оцу ти. Ти стара трубо, бићеш чађава, На столу док ће жижак мутно горети. Утук'о да сам ово мало, да, Нег с овим малим да се знојим ја! Јеси л' од оца коју стек'о ствар, То набави је, да је имаш бар! Што хасну не да, сам је терет то; Што тренут ствара, то је корисно. Но зашт' на онај често гледам крај? Чаробна је ли моћ у стаклу том ? Умилно зашт' се ведри преда мном, К'о ноћу кад месечев сијне сјај? Па здраво да си, стакло моје ти! С побожношћу што с' канем скинути; У теби штујем ум и уметност. Бенђелука си дивног садржај, И језгра снази, што нам даје крај, Нокажи мени твоју бар милост! Док тебе гледим, бол ми нестаје. Док тебе држим, тежња престаје, Мог духа нагон већ је утишан, Упућен сам широком мору том, Таласи блистају се пода мном. И новом крају нов ме мами дан. На лаки крили лебде кола сад Преда ме! Ја се спреман налазим Да новим путем етир пролазим, У новој сфери чист да нађем рад. Блаженство је, узвишен живот то! Ја, црв још пре, заслужујем ли га? Умилном само земном сунцу, да, Окрени плећа твоја одсудно! Одважи се, да врата раскидаш, Пред којима се свако уклања; Доба је то, да делом доказ даш, Да с' људска част ни богу не клања; Од гудуре не зазирати те, Где машта прети муком вечитом, И пролазу тек нагињати том, Чељусти где су пламње, паклене; И весело на пут тај дићи се, Па ма у ништа баш разићи се. И сад, кристална чашо, хајд што пре Из тих корица старих напоље; Та нисам те се дуго сетио! При пуној софри важна беше ти,

Озбиљни гости кад се шалили, И један другом те иосветио. Тих многих слика вешт и богат сјај, Песничку здравицом показат' моћ, И чаши до дна исиит' садржај. Сећа ме, ах! на многу бурну ноћ. Сад ником нећу тебе пружити, Ни шалом ником се одужити, Тај сок опија снагом напрасном. Већ кипи мрко ту у чаши тој. Напитак овај бар је избор мој. Из душе сад, последњом здравицом, Принашам јутру свечан поздрав свој ! (Метне чашу на уста.) Звона зазвонс, чује се појање. Хор апђела. Христос је васкрсо! Смртноме на радост, Јер су га шкодљиве, Тајне, новодљиве Невоље гониле. Фауст. Шта звони то, какав ли јасан глас Са усга силом скида чашу ми! Оглашујете л' мукла звона ви Ускршње славе први свечан час? Певате л' радосну већ песму ту, Што анђели над гробом певаху, Да нови завет почиње свој спас? Хор жена. Мирисом и уљем Неговасмо га, Ми, његове верие, Положисмо га, Завојем и платном Обмотасмо га, Опет за то овде Не нађосмо га. Хор анђела. Христос је васкрсо! Блажен ко љуби нас, Он је вековити. Снажни, лековити Издрж'о спас. Фауст. Шта тражите, небесни звуци, ви Умилно, силно ме по прашини? Покажите се међ мекушцима! Разумем вест, ал' вере немам ја; Чудеса верина су мезимчад. Да тежим сфери, била би обест, Умилна од куд долази ми вест;