Stražilovo

389 СТРАЖИЛОВО. БР. 13. 390

Босиљка се упиње, не да се, вришти, да се у човеку крв леди. — Не дајте ме, људи! Јо што ћу, пре ћу умрети. Босиљка се силно отима: на кола је бацају, но она се опет отме, скочи на земљу; опет је дижу на кола, подупре се о точак, хвата се за лотре, хаљине са ње покидане, ђердан расут, окрвављена, носови поразбијани, девојка се очајно брани, да нападачи сустану, па је тек као дивљач опкољену држе, а да је с нова нападну. Већ је на колих, али се премеће и виче, да у тренутку опет може с кола спасти, и кад Живко мисли, да је све у реду, опет се с кола преметне, па је опет горе силно дижу. Сав призор тај Андра закупник и контролор с ужасом и узбуђењем гледе, а ни један се не маче у помоћ, ма да у контролора срце већ за осветом кипти. — Гледај, Перо, дивне те девојке, како је мрцваре, како се отима, копа; гле, како их замашно отискује, како јој се груди од муке уздижу; штета, помогао бих јој, да могу. Контролор погледа закупника. —- А шта ти људи тамо стоје као кукавице прекрштеним рукама, пуше па гледе? — Не сме нико тамо прећи, тај Живко је беда, запалиће газду. — Андро, донеси ми пушку, ја насиље то очима мојим гледати не могу, показаћу ја њима, све ћу их растерати. Андра се смеши. — Боже сачувај, да се тамо помешаш, дошло би још других момака и родбине тамо, па би те претукли и у самој кући твојој, за то и они не смеју, ту би се само родбина девојчина помешати могла, или жандари, други нико; но од родбине нема ту никог; да је ту њен брат Милош, било би гужве, али овако ће је однети. — Па где су жандари? — Док жандари дођу, њих неће бити у селу, за то су и дошли на колих. — Но то је баш страшно, тако отети девојку. — Није тако страшно, као што ти се чини. Тако је пре неколико дана њеп брат Милош отео гајдашеву кћер. — Она је њему ускочила, хтела је сама. — Бог зна како и код ове стоји, видио сам је, како са момком тим из поља долази, све се смегаи на њ, видио сам је с њим и у колу, мора она да га ипак воле. — Па зашто се онда тако отима од њих?

— Знаш, то су девојачке мунијетве; да се с њим добро не гледи, не би се он усудио силом отимати је; она је богатог ратара кћи, он сирома, син удовице, која више нема од кућице и три јутра земље, па је раскалашан, убојица, за њ кнез Танасије своју кћер не би дао, па девојка се боји оца, од своје воље не сме к њему, па не зна, шта ће бити, кад јој се отац кући врати. — Дакле тако је? — Тако. — Онда нек је носе. А куд ће је одвести? — Ко би знао; само они то знају. — Имаће и жандари с њима посла. — То лако може бити. Док су они то говорили, момци су дигли девојку у кола. Двојица је притисну, да се не може дићи, па на колих брзим касом отпире, ко би знао куда, само јамачно ван села. Још оно вече читава граја по селу, није шала, Босиљку Шамшалову украо Живко Брајан. Кад то чу Пела, зарадова се: испунила се жеља њена. Радује се и Сока Сагарова: испало јој све за руком. Милош је то узео преко срца, и прегореће је, противила му се; неће Живка заболети глава. Мила је само жали. Сад ће Мила пролазити кроз сито и решето — Пелино. * * * Кнез се у купатилу добро проводи. Осећа се лакши. Фрања Бошњаковић свуд му је при руци, и већ се навикао. Већ се с некима и упознао, тако са оним дебелим кнезом, ког је први пут видио у купатилу, кад се са Фрањом купао у „великој илици"; то је Марко Кесић, такођер кнез, из Тукуље, на чепељској ади. Велики, крупан, пун у лицу, канда је брат Танасијин. Упознали се после купања при доручку у меани. — Је ли, пријатељу, ти си Шлавонац, познам те по ношњи. — Јест, ја сам Шлавонац, Србин, одговори Танасије. А јеси ли ти Србин? — Србин богме, Марко Кесић, кнез из Тукуље. — Но то ми је баш мило, бар ћу имати мога друштва. — Дакле и ти си кнез, па на коме си оставио село? — Ја сам стари кнез, не служим више, али тако ме зову.