Stražilovo

439

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

440

је истина опет топлије, што се дубље иде, али не много топлије, него што је па новршини. Како је Париска академија држала, да је вредно знати, колико је топло сунде, а видила је. да се рачуни не слажу нимало, то је расписала награду године 1876. за дело, које ће о томе дати најбоље резултате. Јавило се на то много истраживача, али награда није ни једном досуђена, а није ни доцније поново расписивана. Тако је академија ћутке признала, да се данас још ие да доћи до правих и тачних резултата. У најновије доба узима се као средња температура у сунца 12000—20000° С. У сунца је и данас још врло много топлоте. По рачуну Томзонову износи данас сунчева топлота на шест квинтилиона калорија. А калорија је топлота, коју потрошимо, док килограм воде не загрејемо за 1° С. 4. Већи део научењака био је назора, да се накнађава издана сунчева топлота. И данас их је много. Назор тај непрестано се усавршава и допуњује. Неки спајају оба назора у један, те кажу, да у сунца може бити температура и висока а и ниска и опет му се потрошена топлота накнади. Павешћемо више назора, којима се хтело тумачити, како се накнади издана топлота сунчева. Најпростији, али уједно и најслабији назор је, да сунце гори, да је усијано, па пушта из себе јару на све стране, баш као наша загрејана пећ. Још додају, да је на сунцу много вулкана. Они избацују ватру а с њом и топлоту. Било је мишљења, да тела, из којих је сунце, утичу једно на друго кемијски. Спајају се или луче се. А гдегод се збива какав кемијски процес, развија се већином топлота. Тако и на сунцу. Ову је теорију променуо у нешто и усавршио Симвнс пре неку годАну. Ево, како он мисли. Сименс наводи. како се сунце окреће око своје осовине, зато се са екватора му одљубе ваздушна тела, па пођу у васелену. Ваздушна тела беже са сунца исто тако. као и камичак из праћке. Док држим оба краја канапа у руци и окрећем, камен стоји у праћки, а чим пустим један крај, он лети у ваздух. Окретањем добио је снаге, која га вуче у ваздух. Ваздушна тела, што су око сунца, врло су ретка и јесу водена пара, угљена киселина, и т. д. У васелени продру кроз овака тела актинични сунчани зраци, па својом животворном снагом разлуче их у њихове саставне делове.

Они делови враћају се сунцу и долазе до њега око полова му. У ваздушним телима, гасовима и парама, било је утрошено сунчане и топлоте и снетлости, па сад се ослободи све то и разлучени делови носе све то сунцу. Кад допру така проста тела, као водоник, кисеоник, и т. д., до усијане сунчеве атмосфере, наново се спајају у нова тела. Тим кемијским спајањем развија се топлота опет и управо се добије онолико ње, колико су ваздушна тела понела пре са собом у васелену. Тако се по Симеису накнађава топлота, коју сунце издаје. Теорију ову прихватили су многи физичари. Астрономи су је опет напали и доказали, да не може стајати. Око сунца мора бити много ваздушних тела и надалеко се око њега ширити. Била та тела како му драго ретка, опет би на кретање планета око сунца утицало то, што се она час одмичу, а час нримичу сунцу. Међутим рачун за кретање небесних тела не прима, да што смета том кретању. Откако се увела у физику динамична теорија уопште, а особито, откако се почела топдота тумачити кретањем делића у телу, покушали су пеки, да протумаче и сунчеву топлоту тим путем. Свакоме је познато, да се топлота развија, кад се удара тело о тело. Кад чекићем ударам по наковању, могу наковањ тако загрејати, да се на њему упали жигица, кад ју спуетим на наковањ. На ово се ослонио Мајер и дошао до ипотезе, да се сунцу накнади топлота тиме, што небројено много метеорита сваки дан падне на сунце. Као киша падају метеорити на сунце. Ударају га и — топлота се развија. Метеорити су мала небесна тела. Крећу се по васелени, па кад дођу близу земље, привуче их она, те на њу падају. 0 томе се скоро сваким даном уверити можемо. Као што метеорити падају на земљу, падају они и на сунце, вели Мајер, и својим ударом накнаде сунцу топлоту, коју је оно издало. Ова се теорија није могла одржати. Кад на сунце падају толики метеорити, мора оно расти. Да сунце расте, морало би друкчије утицати на пут планета и на време, за које обиђу око сунца. Ово се опет не мења. Сунце не расте дакле. Кад сунце не расте, не падају метеорити на њега и не накнађава се такб издана сунчева топлота. После ове ипотезе дошла је нова. Ноставио ју Хелмхолц.