Stražilovo

419

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

420

И онако су још рано дошли, те ће му се и то приправити, ма и дуже мало трајало. Ручак је ту за све, прекрсте се Исусовци по своме, па једу и пију све по ћефу. Домаћици се допада Турчин, леп је као бор. После иште Селим каве, и започну дуг диван. Би ту говора после о свачему, и о харему, чула је Манда, да Турци више жена имају, па јој Селим и о томе приповеда. Тако то траје до пред вече. Кад, неко долази — то је отац поштован. Отац Иван Капистран је родом из Босне, дошао је из Босне и учио се у клоштру и у семинарији у ђакову. Честит, паметан отац. Отац Иван улази. — Фаљен-Исус! Сви кућевни иду му на сусрет, љубе му руку, он их благосиља. Отац поштован баци поглед на Селима и поздрави га. — Здрав ми био, земљаче! Селим одселамише, мери га. мисли се, таквих фратрова видио је у Босни доста. И отац поштован позна у Селиму Бошњака. Одмах оцу даду место у чело. — Откуд ти овде, земљаче? — Дошао у илиџе. — Ти си ага? — Селим-ага Ибрахимовић из Босне, од

— Ја сам родом из Бихаћа, па сам ту фратар, и то гвардијан. — Видим, капуштранац си, само што бријеш бркове. Какви сте сад ћосави; познавао сам у ђетињству фра-Марка Јукића, имао бркове, да ни Краљевић Марко није имао веће. — И ја сам га познавао, био је пријатељ пуку. — Био зулумћар. Да није молио за њ римпапа светлог падишу, би главу изгубио или у тамници травничкој иструнуо. — Само кад је био пријатељ пуку. Еј, честити аго, тешко Босној, кад су синци њени тако раздиљени; боље би било, да нема три вире, већ једна, и то изукрстова, права кршћанска. — Алах-ил-алах, Муамед његов пророк, рече Селим, пусти дим, а оком заврне. — Жалибоже, све је то негда било кршћанско у Босној, а сад три вире. И твоји су стари, Селимс, били кршћани.

— Јок, нису били Ришћани, ми смо оџаклије још од цара Душапа, а кад се ђаури завадише, Мухамед хтеде све метнути под чалму; камо срећа, да су сви Турци, онда не би било раје, већ би халакнули преко Саве па до Беча, да онде забодемо алај-барјак. — Сиротиња раја кршћанска, та се пати. —- Ко ради, тај се не пати, а може раја и као слуга служити и добро живљети, харач и све дације давати, само више да ради, плодна је земља Босна, могла би трипут толико света заранити. — Па за то гоњена сиротиња раја долази амо прозити, да се кором зар&ни. — Јок, то су бобе и босански цигани, неће да раде; видиш, свака проси, а на хрпту носи дијете; дадеш јој посла каква да ради, неће, каже, да не зна, а док она проси, човек јој се ђегод сунча, лежи као стрвина, и скривен у дебелом ладу чека жену, да поједе, што је напросила, или чека ноћ, да каква трговца мучки нападне. Видио сам доста тих и око Митровице. — Та у нечем имаш право, Селиме, лењи су, неће да раде. А како ви, браћо по богу? Ви сте Власи? — Ми смо Срби, одговори кнез Марко, а кнез Танасије главом потврђује. — Знам, ви сте Србљани, Ришћани, камо сриће, да се углидате на чисту виру, која спасава и води у рај. — Не бих моју веру оставио ни да ме секу! рече одрешито кнез Марко. — Ни ја боме! дода Танасије. — Ја бих се прије из Босне одселио тамо у Арабистан, нег да мењам чисту вјеру; а вјере ми, кад би већ сви под сабљом морали, прије бих постао Ришћанином, па нек тече вода куд је текла, рече озбиљно Селим. — Сви смо ми, браћо, на овом свиту жиљери божији, а бог нас кара, што овце немају једног пастира, зато и видимо на небу приказја и зламења, тако и сад видимо на небу репату звизду, то је зламење, биће рата, па ако бог тако хоће, могу се сви размудрити, и сви Тур" ци и Власи у недро вире доћи, вели Фрања Бошњаковић. Сад се при чаши вина рашћеретају. — Сви смо по богу браћа, пијмо! Домаћин се куца, но Селим не, пије за се пиво. Кнез Марко је мудар човек, а Шокцс до-