Stražilovo

433

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

434

сјајивала је нека одлучност из очију јој. Устане, оде у другу собу, приступи к столу, отвори га и извади из њега хартије. За тим седе до прозора и стаде оловком нагло да иише по хартији. Писмо је гласило овако: „Мој драги Младене! Отад је био ван себе, кад је прочитао твоје писмо, и забранио ми је строго. да се и на даље упустим у дописиваае с тобом. ГГретио ми је најгорим. Али он не познаје нашу бескрајну љубав, и не зна, да је она у стању учинити све на свету. Ох, Младене! Твоја писма чувам као светињу, и кад хоће очајање да ме обхрва, она су ми једини мелем; кад њих читам, по ново оживи нада у мени. Је л' да ме љубиш ? Та да нисам уверена у твоју љубав, учинила бих ма шта, само да се отуесем немилог живота свог; али твоја љубав придржава ме. Кад ово писмо добијеш, немој ми више писати под нашим обичним знаком, немој ми писати ништа, него ако ме хоћеш овакву каква сам, а ти дођи у идућу недељу овамо. У мајуру ме чекај, тамо пред школом, око четир сата доћи ћу и ја и онда можемо заједно у свет. Ја не могу више овако живети. Онај дан су сватови моје сестре, гостију ће бити много, сви ће бити заузети око ручка, и нико неће приметити, кад ћу ја нестати и к теби доћи Ја рачунам на сигурно, да ћеш ме дочекати, јер ииаче за мене више повратка нема. Усвојићу дикле твој предлог, да одбегнем, ако ме отац- не да за тебе. У недељу дакле, у Мајуру, око четир сата после подне. Мораш спремити и кола, да можемо одмах даље. Љуби те твоја Драгиња". Кад је Драгиња писмо написала, умота гау куверту, напише адресу Дражићеву на њу и мете писмо опет у џеп. Бациће га у ковчежић, кад пође мало доцније у шетњу. За тим се упути лагано опет у собу, где су биле и остале девојке. Ове се стадоше радознало гледати, али Драгиња је ћутала и ни једним мигом није одала, на какав се корак одважила. Друштво је седело још неко време заједно, за тим се, као сваки дан, спреми, да иде у шетњу.

Кад су биле девојке на улици, ишле су две по две. Даринка је са Анком ишла напред а Драгиња с Љубицом остраг. Кад је Драгиња била близу ковчега, добро га узме на око и вешто, да нико пије приметио, утури писмо у ону деру, и пође даље, као да се није догодило ништа. Ни црта на лицу њеном није се помакла, кад је учинила то одважно дело. Сад јој буде лакше, и она и сама започе с Љубицом разговор. Љубица да богме да није знала извесно, у чему је ствар, ма да је правила разне комбинације и ма да је близу била да погоди, шта се десило између Драгиње и оца њеног. 0 писму Драгињином није ни слутила. Она је била девојка јасне, чисте памети, и о романтици није тако рећи ни имала иојма. Тако се могао и протумачити одношај, који је био између ње и Милића. Они се познавали, поштовали ; али то је било уједно и све. Кад су се девојке после шетње опет вратиле и свака својој кући отишла, била је Драгиња највеселија и најрасположенија, и само врло искусне очи могле би познати на њој, да је та добра воља ирилично усиљена, и да би можда најмање нешто проузроковало, да се Драгиња горко, горко заплаче. При вечери је ћутала и ни пошто не би оцу погледала у очи, а кад је доцније легла, а њу је тресла јака грозница. Хладан је зној пробијао и једва је нред зору склопила очи, да најгрђе снове сања. Са криком се трже иза сна, и једва дође к себи, кад је поред кревета познала Даринку, која је са смешењем ухватила за руку, да је пробуди, јер ено, родитељи већ чекају на доручак. Драгиња ђипи из кревета и поче се облачити; али све је то ишло без праве воље. Глава јој беше врела, б&ло јој куцаше нагло, пренагло, а језа је пролазила сву. Кад је дошла на доручак, запита је мати брижљиво, што јој је, на које Влајковић рече, да је ваљда рђаво спавала, али да је уверен, да ће у будуће тим боље спавати. Драгиња није на то одговорила ништа, спуштеном главом седила је за столом и једва је додирнула доручак. (Насгавиће се.)

ПОСЛЕДЊИ ДАРАК.

аЈлепшу Је ружу * драга узабрала, за ме узабрала, па је мени дала: — „Кад полазиш спати, мећи је на груди, мирис ће те њезин зорицом да буди!

И кад звезда заеја у тиханој ноћи, е' ружом ће ти овом драга у сан доћи!" Када пођох спати, узех је на груди, ал' мирис ме ружин не мож' да пробуди.