Stražilovo

431

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

432

пређемо ревизију. Дотле ће бити готова и коректура. А сад с богом, морам ићи. — Чекајте још мадо, поче Машић. Уа две недеље су ми сватови. Позивам вас, господо, све, да ми дођете. Али, морате ми обрећи, да ћете доћи. — 0, за што не, рекоше сви и руковаше се с Машићем. На скоро за тим оде Милић. — Како би било, да одемо на чашу пива, рече Ноповић, подне је већ ту, а ожеднио сам баш. Тај Писарев баш ме је наљутио. — То је налепа, рече Костић, хоће овде да испипа, па онда да приповеда неким пријатељима. — Та не може се баш похвалити, да смо га лепо испратили, примети Лазић. — Тако, зачуди се Машић, а он ми рече пре једног сата, како сте га лепо дочекали, с ноштовањем и бог те пита како. Сви прснуше на то у смех и ноустајаше са својих столица. — Но, то је баш налик на њега, рече Костић, можеш га истерати а он ће казати, да си га нољубио у руку. — Не марим такве људе, рече Поповић, али сад окајмо се њега, имамо важнијег посла. Тошина пивара чисто ме мами. После тих речи узеше сви своје шешире и изађоше из собе. Костић забрави врата и преда кључ у штампарију. За тим се упуте сви на пиво. IX. У Дариичиној соби било је скупљено више девојака. Осим сестара, Даринке и Драгиње, била је ту још и Љубида и Анка Отајићева. Девојке су шиле и разговарале се међу тим; требало је да се пажљивим очима прегледи свака стварка од рубља, што ће понети Даринка у свој домазлук, јер само још неколико дана било је до венчања. У општи разговор се Драгиња мало мешала, већином је гледала преда се, и само је онда проговорила, кад се која девојка обратила баш на њу. Мисли њене летале су далеко одавде далеко, и тај унутрашњи рад душе њене изражавао се често на лицујој, јер кад кад је подизала главу са посла и сањалачки је ногледала кроз прозор на небо, ио ком су беличасти облаци јурили тамо-амо. У једаред се отворе врата и у собу уђе Влајковић са врло озбиљним лицем. После обичних речи позове Драгињу у другу собу, да јој нешто каже. Драгиња побледи на мах, али устане и пође за оцем, који је међу тим већ из собе изашао био. У крајњој соби, далеко од оне, где су биле девојке, заустави се Влајковић, и кад се уверио. да је с Драгињом на само, извади из џепа писмо и пружи га Драгињи.

— Ево, читај ово писмо, рече јој озбиљно, па ми онда реци, шта је у ствари, јер ја нисам с њиме на чисто. Дрхћући узме Драгиња писмо из очипе руке ах, знала је она врло добро, шта је у њему, и само у првој неприлици отвори га и поче му читати садржај. Кад је била готова, обори главу и не рече ни речи. — Шта велиш на тај безобразлук, рече Влајковић оштро, тај комедијаш, тај Дражић, усуђује се, да од мене иште твоју руку. Но, шта ћутиш? Драгињине очи напунише се сузама, она није била у стању да проговори и реч, већ је немо стајала пред оцем, и ни пошто се не би била усудила да му ногледи у очи. — То сам нисмо добио мало пре, настави Влајковић, и дућан се почео окретати око мене. Од куд се он сме усудити, да те проси у мене? Хоћу да ми кажеш, јер, — ти знаш, да ћу све опростити пре, него кад се шурује иза мојих леђа, и то . . . . али сад говори ! — Милосг, оче! рече Драгиња и склони своје РУке. — Шта! Ти дакле знаш. да ће доћи до тог ! рече Влајковић са раздраженим гласом, а ја држим, да имам најсмерније и најбоље кћери у вароши... — Милост, оче! поче Драгиња опет. — Ту престаје све, викне Влајковић. Кад се моје дете иза мојих леђа споразумела са којекаквом скитницом, коме се не зна ни куће ни кућишта; кад она . . . али смеш ли ми погледати у очи!? Драгиња подиже главу и управи сузне очи своје на строгог оца, који је у тај мах осетио неко мекше осећање у себи; али само на тренутак, јер у идућем био је опет строги. неумитни судија над својом кћери и над чашћу свога дома. У гласу његовом лежала је чудна чврстина, кад је Драгињу опет ословио. — Јеси ли ти промислила шта си радила, кад си се упустила у познанство с тим комедијашем? рече. Али тако нам и треба. Слутио сам ја, да то није друштво за нас, и да ће нанети ма какву несрећу на миран живот мој. Ја ћу само онда моћи заборавити на овај шкандал, ако заборавиш и ти. Одговорити му нећу, јер са лудама не дописујем се никад. Али ако чујем, да си ти наставила своје познанство, онда ти више нема места у овој кући. Ја перем руке; ради, шта знаш. После тих речи узме Влајковић Дражићево писмо, згњечи га срдито и изађе из собе. Кад је видела Драгиња, да је сама, клоне на столицу и покрије лице рукама; горко је плакала. Тако је седела дуго, а кад је опет подигла главу у вис, од-