Stražilovo

475

СТРАЖИЛОВО. БР. 15.

476

лично одмакла. примети Дражић, да је Драгиња сва нокисла. Таки се ужурбао, узме свој гој)њи капут и умота је у њега. — Нисам могла понети ништа, рече Драгиња, и ма да је пролазила језа, смешила се опет на њега. Помисли само, сватови, пуно гостију — та у истој сам хаљини, у којој сам била у сватовима! Дражић спази тек сад, како је лако обучена, да на ногама има танке ципеле, а на раменима мали огртач. Брзо скине свој доњи капут и хтеде да јој покрије ноге, али Драгиња то није дозволила, и Дражић га је само тако опет обукао, кад га је Драгиња уверила, да је капут мокар, и да јој тако неће бити од хасне. Срећом је имао кочијаш своје ћебе у колима, и Дражић покрије Драгињу њиме. Сад је и њему било лакше. Међутим су дошли до Карловада и небо се разведри сасвим, а кад су прошли кроз варош, поче Драгиња са себе скидати ћебе. Пред ноћ стигну у Бановце. ^там су стали пред гостионицу, рече кочијаш, да их не може чекати до сутра, него да га господин исплати, а он ће одмах у Земун. Бадава га је Дражић задржавао, кочијаш је остао јогунасто при свом, и тако није остало Дражићу ништа друго него га исплатити и отпустити. Драгиња' је до душе била спремна да иду одмах у Земун, али Дражић није пристао нипошто. Хтео је да се Драгиња одмори и што је главније, да се осуши, а ноћни ваздух могао би јој јако шкодити. У том дође и гостионичарев син. и кад види Драгињу и Дражића, поче се мало да смеши. Драгиња није пазила на њега, али Дражић је приметио то смешење и било му је неправо. Заиште собу, коју је задржао, и госгионичар их уведе у њу. Кад је Драгиња видела, да је у соби сама са Дражићем, спусти се на диван, покрије лице рукама и поче горко плакати. Дражић јој пристуни нагло и стаде је тешити. Говорио је такве речи, какве до сад још није говорио, обасипао ју је пољупцима, тепао јој је свакојаким слатким речима, само да Драгиња ућути. Али све беше бадава. Драгиња је плакала, и тек по који пут је својим сузним очима погледала Дражића, као да је нешто од њега хтела да измоли. Погледи њени беху тако тужни, тако пуни неисказане молбе, да се Дражић на нослетку повиновао њима и Драгињу у соби оставио саму. Кад се врата за Дражићем затворила, погледи Драгиња горе к небу и дубок уздисај, уздисај тренутне душевне олакшице, извије јој се из груди. Усна се њена кретала, а речи није проговорила: молила је у себи своје родитеље за опроштење, што их је нанустила, што им је на- I

нела ту голему бригу, и то на дан, који је за њих тако свечан. Али на скоро за тим напусти је душевно малаксавање; она погледи с иоуздањем у будућност и неки благи осмех осу се по њеним уснама, кад је опет погледала на врата, камо је Дражић изашао. Са мањом тугом у лицу устане са дивана, забрави врата, погледи, је ли и прозор добро затворен и поче се за тим свлачити. Брзо је била свучена, јер је поче грозница да тресе и тако леже у кревет. Али дуго није могла заспати. Још дубоко у ноћ слушала је свирање и певање, и тек кад је ово престало, свела је очи, да нешто одспава. Међу тим се Дражић, кад је изашао из собе, унутио у салу, где ее одржавала забава. Мало зловољно али опет са неким задовољством сео је тамо за празан сто и наручио вечеру и вина. Гостионичарев син придружи. му се. У даљем разговору призна му, да га познаје и да познаје и госпођицу. — Она је из Новог Сада, рече, знам је врло добро. То је кћи трговца Влајковића, иазаримо ми код њега. И сад се Тони, тако се звао гостионичарев син, поче опет смешкати, бајаги зна, шта хоће то све да значи. Дражић га стане уверавати да му је то жена, али Тони се једнако лукаво смешио. — Добро, хајде де, рече напослетку. али како ћете сутра даље? — То сам хтео и ја да вас занитам, рече Дражић живо. — Ништ' лакше од тога, водићу вас ја. А куда ћемо ? — Ја мислим у Кленак, јер морам у Србију, одговори Дражић. — Ослоните се само на мене. Али, знате шта? Поћи ћемо бајаги у Земун, да заметемо траг, а оно друго је већ моја брига. Тако су се разговарали још дуго. Тони је кадкад устао, да иослужи госте, па се онда опет вратио, да не буде Дражић сам. У велико је била зора, кад се гости разишли. Ни Тони ни Дражић иису тренули а Тони је већ спремао кола за пут. У том приступи Дражић прозору и трже се на мах натраг: под прозором су стајала два жандара. послао их је натарош, јер је нешто сумњао. Дражић оде одмах по Драгињу. и већ хтеде да лупа на врата, кад се ова отворе и Драгиња из собе изађе. Била је бледа и дрхтала је, јер је и она видела жандаре. Нису се честито ни поздравили, а жандари уђу у ходник и одмах Дражићу, те заишту пасош. Дражић им преда колегин пасош. — Овај иасош гласи само за једну особу, рече један од жандара. — Да богме, јер је стари, одговори Дражић, а ми смо се тек скоро венчали.