Stražilovo

537

СТРАЖИЛОВО. БР. 17.

сагради он читав низ велелепних летњиковаца, од којих се данас још само виде голе рушевине. Капри је било баш као створено за Тиберија, да се скрије од светске вреве и уклони испред човечијих погледа. Само омање лађе могу да пристају на острву и не може нико с мора да изађе на обалу, а да се одмах не спази. Тако описује Капри и стари историк Тацит. „1прог1ио8ит сјгса таге е(; ујх тосПсЈв пауј^пз раиса вићвМЈа; педие а<1ри1егИ диЈзсЈиат 1)181 сив1о(1е." (Аппа1. IV. 67.) 11а и на том тихом, скровитом месту, под благим му поднебљем, не мога Тиберије силно усколебаној души наћи жељена одмора, не мога зауздати демонских својих страсти! Беснећи као и пређе, метао је на најмању сумњу кукавне зкртве на најгрозније муке па ихје са стене бацао у море. Страшно је и ногледати у дубину са те стене, која се на двестачетирдесет метара правце издиже над морском површином. Како је римско друштво морало тада већ заборавити на човечије достојанство и понос, огрезнути у злу и оиачини, кад је не само таквог тирана и силеџију могло да трпи на влади, већ му је и срамно ласкало, пузећи пред њим у прашини! Делаторство, потказивање постаде тада прави занат. Римљани, који се нису бојали целог света, дрхтали су од једног човека!.. . Некадањи сјајни дворац Тиберијев на Капри лежи сада у развалинама, међу којима се овде онде виде још дворане са патосом од мозаика и разни подземни ходници. Прођемо брзо кроз те просторије, тужне сведоке неисказаних јада, који ће се спомињати у историји, кад се и саме развалине Тиберијева дворца буду распале у прах и пепео, па изађемо па крај стене, да се, удишући у се мелем-ваздуха, науживамо бајна изгледа на море. Дуго смо тако

седили на том месту, с којим су везане тако грозне успомене из старих времена, па и не приметисмо, како нас брзо време прође. Веслач, који нас беше пратио, опомене нас, да је време поиратку. Бацимо још један поглед на развалине дворца Тиберијева, у варошици купимо једну боцу огњевита Капри-вина и, стрчавши одатле на „Марину", седнемо у чамац и отиснемо се на море пут Сорента. Ј1епо беше наше путовање из Сорента на Капри; али још лепши био наш повратак. Сунце било на заходу. Праштајући се са земљом, сипало је оно последње своје зраке те је море на далеко одсјајивало. На Капри бесмо добро нахранили и напојили своје веслаче те ти сада они и не позвани ударише у певање, које се на далеко орило у благој вечерњој тишини. Али нисмо само уживали у песмама својих веслача. Док су они престајали. допирали су до нас други умилни звуци свирке и песме, изблизу и издалека, час с једне, час онет с друге стране залива. Беше то за нас ванредна наслада! Ноћ је била већ у велико настала, кад смо натраг стигли у Соренто. Исплатимо веслаче и дадемо им још и добре напојнице. Били су задовољни, јер нам се лено захвалише и пожелише лаку ноћ — „ГеНсе поие" — што им је зацело ишло од срца. Али смо и слатко спавали те ноћи! Сутра дан с јутра отпловимо на пароброду из Сорента у Напољ. Ту у силној вреви свакидашњег живота, што особито обележава Напољ, учи се тек човек управо ценити чисте радости и уживања, што их, удаљен од светског метежа, обилато налази у нежном крилу мајке-природе, на се тако и мени пут из Кастеламаре у Соренто и на Капри чинио сада још лепши и дивнији. Кад год помислим на њ, увек ми је срце пуно миља и тихе радости! Др. Ђорђе Дера.

ОЦЕНЕ 1 ПРИКАЗИ,

јЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ. Уређује А. ''Хаџић. Књига 142. 1885. Свеска друга. У °Новом Саду. Српска штампарија дра Свет. Милетића. 1885. Стр. 143. Од неколнко година амо, откако Летопис опет по старом реду четири пута на годину у тромесечним свескама излази, може се рећи, да је мал те не свака свеска на време угледала света. Тако је и ова књига 142. за другу четврт ове године разаслана ево још у почетку те четврти. Садржај је свесци тој ово: I. ђура Даничић, српски књижев-

ник. Од ђорђа Магарашевића. — II. Култура и Српство у културној борби. Од Ј. Миодраговића. — III. Порекло Стевана Немање и прве године његове владе. Студија од Синише. — IV. Федра. Трагедија Жана Расина. Превео Никола В. ђорић. (Свршетак.) — V. Садашњост и будућност електрицитета. Од А. М. Матића. — VI. Диплома властелинска и родослов породице Стратимировића-Кулпинских. Од професора А. Сандића. — VII. Последњи дани. Песма Драгутина Ј. Илијћа. — VIII. Књижевност. а) Песме Драгутина Ј. Илијћа. Оцена Милана Савића.