Stražilovo

540

б) Алгебарска анализа од Димитрија Нешића. Оцена А. М. Матића. — IX. Извод из записника седнице књижевног одбора од 1. фебруара 1884. године. Чланци под I, II, У и VI. недовршени су те I,е се у идућој свесци I, У и VI свршити а II. још и даље иаставити. 0 чланку професора Магарашевића поднео је др. Стеван Павловић књиж.евном одбору своје мњење и то баш у седпици, којој је записник у овој свесци у изводу саопштен. Тако могу читаоци ту оцену уз чланак читати на странама 134—130. Исто је тако у овој евесци и уз Миодраговићев чланак саопштена оцена Милана А. Јовановића и то на страни 142. 0 недовршеним чланцима не мозкемо изнети свога мњења, док их не узимамо целе пред собом. Што се пак довршених тиче, ту нам је на првом месту Синишина студија: „Порекло Стевана Немање и прве године његове владе". Не можемо се упуштати у стварну оцену, јер се ту тражи стручнога знања и спреме; толико само можемо с мирном савешћу рећи, да се на студији тој огледа брижљив и савестан рад. У 141. је свесци започета а у овој довршена Расинова „Федра" у нреводу. Н. В. ђорића Расин је сам казао за ту своју трагедију: ,,је и' озе епсоге азвигег, срзе се»е [иесе воЛ еи 1а теШеше с!е те§ 1га§е<Ие«; је 1а18§е е1 аих 1ес1еиг8 е(; аи (етрз а (ЈесЈсЗег с1е воп уеп1аћ1е ргјх (не смем још тврдити, да је овај комад најбоља моја трагедија, остављам читаоцима и времену, да му пресуде праву вредност.) Време и читаоци иресудили су, да је то одиста најбоља трагедија Расинона, јер се ево и носле више него две стотине година чврсто држи и на позорници и у лектири. Занимљиво је питање, у колико је оправдано, што је Расин у карактерисању Федре и Иполита одступио од изворника својих, од Еврипидовог и Сенекиног „Иполита", али овде томе није сад место, овде смо ради само напоменути, да је Расинова „Федра" заслужила, да се преведе на наш језик и да се преводу даде места у Летопису Матичином, а II. В. ђорић је досадашњим својим књижевиим радом иоказао, да је дорастао, да Расинову „Федру" протумачи верно а и с формалне стране лепо. Расинове Александринце са ијамбима и спондејима и сликом добро је и вешто заменио ђорић трохејским дванаестерцем са чистим женским сликом а и дпјереза иза треће стопе махом је узета у обзир, тако да се превод с формалне стране мора назвати изврсним. И где је принуђен био преводилац хемистијом се иослужити, и ту је свагда вешто пресекао дијерезом. ђорићев се превод мора похвалити и са друге стране као промишљен и савестан рад.

Леп је украс овој свесци Летописа песма „Последњи дани" од Драгутина Ј. Илијћа. Потпуно се слажемо са повољном оценом Милана Савића, која је на странама 222—224. у овој свесци штампана и у којој се хвали леии песнички дар и вештина Драгутина Ј. Илијћа, па и за „Последње дане" морамо признати, да је то песма на свом месту. У изводу из записника седнице књижевног одбора саопштено је неколико занимљивих оцена, као што је кратка критика архимандрита Руварца на Срећковићеву расправу: „Константин, син Тихов"; даље онширна критика Мите Петровића на спис А. Хаџића: „Срикиња на дому, у народу и у свету"; и споменута већ критика Стевана Павловића на Магарашевићеву расправу о ђури Даничићу. КАПТАЛ. Приповетка за децу од Фр. Хофмана. С немачког превео Жарко Стакић. Вел. Бечкерек 1885. Издање књижаре и штампарије Ј. Грчића. Стр. 127. Цена 35 новч. Нема сумње, да су списи Фрање Хофмана за мале читаоце права сласт ; пријатељ је дакле искрен деци нашој свако, ко се лати. да лепо преведе коју Хофманову приповетку, а и онај, ко се подухвати да је изда. У нас има до једно двадесет тих прича преведених, а неки се дан тим преведенима нридружио и „Каптал" у преводу Жарка Стакића. „Каптал" је по реду петнаеста прича у збирци приноведака Хофмановских, дакле од старијих, које је сам Хофман још радио, те је с тога занимљив а врх свега за децу поучан. У Стакићевом је преводу језик правилан и лен, само је штета, штојекоректура вођена небрежљиво, те се поткрале многе штампарске погрешке, које кваре смисао а иису на крају књиге исирављене; даље се слабо пазило на интерпункцију а на гдекојих се мести чак и дијалози у половини прекидају па почињу с почетка, тако да се побрка у читаоца ред, којим двоје говоре. Што има граматичних погрешака, све ће канда бити омашке слагачке, јер смо уверени, да преводилац, који иначе лепо језиком влада, неће рећи: образчићи (стр. 17.), сгоди (стр 116.) Примећујемо преводиоцу, да немачки неодређени артикл није згодно преводити са какав (стр. 16, 17), да зрбШзсћ није пакосно (стр. 61.), даље да не треба у засебним примедбама деци ову или ону реч разлагати, јер то децу буни у читању (на стр. 46. меће преводилац засебну примедбу, да каже класу, у коју спада мрмот); помоћи ће већ дете и само себи, кад му је што нејасно, наћи ће и без примедбе пишчеве пута, како да то дозна. Тим се иримећивањем натурује приповетци неки педантно-схоластичан карактер .