Stražilovo

735

СТРАЖИЛОВО. БР. 23.

736

где је велики чов ек провео последње године свога живота. — Становници XVI. срева! поносите се чашћу, која вам допаде, да сте први међу онима, који се баве око његова погреба. — Сутра ћете му част делити с отаџбином, с целом Француском. — Али се вечито сећајте и тај спомен предајте својој деци, да сте Виктора Хига бројили у своје госте. Нека вам је скромни дом увеличан његовим животом, његовом смрћу овековечен, свето место. — Сетите се, да ће сви народи на свету, који се клањају слави, с века на век долазити, да се поклоне том последњем уточишту његовог ђенија. У Паризу 28. маја 1885. ( г Ги.) То мало мајушно ти, што у највише јевика не захвата више од два слова, како ли је то значајна речца! Стари, н. пр. Римљани, свакоме су говорили ти; но модерни су народи крај новерљивог и пријатељског ти увели још другу ладну реч ирема странцима, којој одговара наше Ви, Француско „уоие", немачко , 5 81е". Прост народ наш још није хвала богу потекао за тим модерним светом; у њ је у обичају само ти. Иначе обично одрасли кажу деци ти, учител. ученицима, господар слуви, у оиште дакле виши нижему. У гдекојим је породицама данас још обичај, да додуше родитељи деци кажу ти, али деца родитељима говоре Ви; то је мода не баш без замерке. Бога и свеце ословљава човек са ти а исто се тако пре и владаоцима говорило. И у пословицама и поукама употребљава се ти. Сво песништво говори само ти. Где иначе обичај и т. зв. ред вахтева , да човек у прози каже Ви, ту сме песник, н пр љубавници својој, па била колико му драго над њим и колико му драго страна, рећи леио , умилно ти. Друго је ти ти питања, чуђења, дивљења Ко не зна славну реч Цезарову на умору: „Е1; ^и, Вги^е?" ,.И ти зар, Бруте?" Зацело је то сасвим друкчије било изговорено, него отегнуто ти, којим се прети: Ти! — Ти! — т. ј. чувај се! да ниси то урадио! Колико умиљато ввони ти, кад се веже с пријатним речима, толико је незгодно у свези с погрдом. Како сасвим друкчије звучи н. пр. „Ти магарче! него „Ви магарче!' 4 Оно прво још којекако може човек ирогутати од пријатеља, но ово друго буде покаткад смртна увреда Или кад се човек разгњеви али се ипак савлађује, чује се једно за другим по које кратко: „Ти, ти, ти, ти!" У монолозима може човек и сам себи рећи ти. Некако чисто изађе сам из себе, постане два лица. Тако каже човек често сам себи : „То сл добро урадио!" Особите врсте поверљивога ти јесу : ти код солдачије и колегијално ти у ђакела. Но најважније ти јесте и остаје љубавно ти. Колико се важности даје томе ти, колико се труда уложи , да човек од драгане измами прво слатко ти! Како ли слатко звони, кад у првом пољупцу прво ти изумре на уснама поруменеле девојане! А како ли је чудно, чисао смепшо, кад^е наместо већ казаног ти опет употреби одмерено Ви; та промена је одиста смешна.

(Лепо збринула себе!) Млада једна удовица у Лондону дозове пре неки дан себи зјело богатог неког бележника, да јој тобоже састави опоруку, у којој завештава на разне добротворне цели евоту од 60.000 Фунт. штерлинга, Бележник је по тим богатим завештајима мислио, да се у те удовице пресипа, те ти под разним изговорима стане долазити сваки дан својој клијенткињи и најпосле јој понуди своју руку. Онасе најпре мало снећкавала, но најпосле пристане. На четир недеље после тога били су сватови, те је бележник постао сретан муж — вештог чељадета, које је ивумело то лукаво средство, да дође до богатог мужа и безбрижне ексистенције.

АФ0РИ0МИ. (Старо-грчки.) Брат, који, завадив се с братом, тражи странца за пријатеља, личи на човека, који би својевољно себи одсекао руку, што му је природа дала, да да себи направити руку вештачку. Плутарх. Стропошта л се коњ твог душмана на путу, подигни га: Слатко је непријатеља учинити пријатељем Фокилид. Докле год мудраци не буду краљеви, или они, који се данас зову краљеви и владаоци, не постану у истини и у збиљи мудраци; докле год политична власт и ФилосоФија не буду удружене а виши закон не отргне светину од оних, који се држе искључиво једног од овог двога — све дотле нема лека против зала, што пустоше државе, а но моме мишљењу, ни против јада рода чоречанског. Платон. Кад се гласа за рат, тада сваки гласач добро зна, да се сам не излаже погибији, него он налаже другоме, да гине за њ. Кад би пак с.вако у тај мах смрт имао пред очима, то не би никад Јелада обузета била том клетом страшћу за ратом, што чини њену пропаст. Еврилид. Питали Диогена: у које доба ваља ручати? „Ако си богат", одговори Диоген, „кад хоћеш, ако си сиромах, кад можеш". Диоген из Лаерте. Надмоћност једног човека над другим огледа се у томе, да ли боље сноси срећу или несрећу Филемон. Посланици са Сама, дошавши једном краљу Клеомену, трудили се врло дугачким говором, да га склоне на неко подузеће. „Не сећам се а , рече им Клеомен, „почетка вашег говора а ва то му не равумем ни средине; што се пак тиче краја, ја га не одобравам." Плутарх. Ако је човек усавршен, први међу живим створовима, он је зацело и последњи, кад се не држи реда и правде. Аристотел. Пребацивали једном Аристотелу, што је учинио добра неком злу човеку „Нисам", рече, „имао пред очима човека, већ човештво." Диоген из Лаерте.

САДРЖАЈ: Заиис. Песма од Војислава. — Први иољубац. Слика ив сеоскога живота, Написао П. Адамов. — Мехмедбег и љуба му. Народна песма. Прибиљежио Ђорђе Овитлић у Бјелини. — Суђено је тако. Приповетка са села. — Разни путеви. Прицоветка Милава Савића, (Наставак.) — Суламка. Жалосна игра у пет чинова. Написао Фрања Кајм. Иревео Благоје Бранчић (Наставак.) — Најстарије српске народне песме. IV. Легенде. Од проФ. Ђ. Магарашевића. (На .тавак) - Листићи: Допис из Будимпеште. — Гласник. — Позориште и уметност. — Књижевне новости — Смесице. — Афорисми. „СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је б фор. а. вр. на целу годину, 2 Фор. 50 новч. на по године, 1 Фор. 25 новч. на четврт године За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 Фор. на годину. Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТ. МИДЕТИћА У НОВОМ САДУ.