Stražilovo

СТРАЖИ1ОВ0

БРОЈ 24.

УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

У НОВОМ САДУ 13. ЈУНА 1885.

ГОД. I.

Љ Е Љ 0. |)тудена зима с' мразевима оде; I Животом дахну подмдађени евет 'С планина даљних набујаше реке, И ниче први цвет. А љунки, немирни Љељо, сретнувши седога старца, Хладнога Бореја, рече: „Еуда си пошао, стари?" „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредни ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад." Неваљали дечко тужно спусти главу И плакати поче: „Свет и мене гони, поведи ме горе, И ја сам сироче. Гле! ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!" Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио пос'о, он рече спокојно тада: „Но сада, синовче драги, пењи се на моја леђа." Љело се попе а Бореј се диже, II тако с њиме пред богове стиже И небо грмну од смеја и јеке, Кад ступи уморни старац украшен читавом баштом оелене кукуреке... Веоград. Војислав.

СУБЕН0 ЈЕ ТАКО. ПРИПОВЕТКА С А СЕЈ1А. 'Наставак.)

III.

риповетку Милованову саслушали су сви пажљиво. Били су тронути. Милицу јако дирнула судбина несретне Јованке. Није могла издржати, већ упитала Милована, зна-ли, шта је са Јованком било.

Девојачко милостиво срце за несретну девојку пита. Милован држи, да је убијена у мукама, јер Турци је после агине смрти у тавницу бацили. Отац му и браћа труну зацело досад. Та и њих није поштедила турска освета!