Stražilovo

739 СТРАЖИЛОВО. БР. 24. 740

Газда Илија погдедао је на Јуцу. Хтео јој очима рећи, да он ништа нема против Милована. За пастира би био добар. Ето стадо је и тако већ чувао. — Шта велиш, жено, мислиш-ли ти, да узмемо овог момка на Томино место за пастира, потећи ће Илија, ето већ неколико дана, како нас Тома оставио па одавде не могу да нађем по вољи човека. — Како ти држиш, да ће најбоље бити. Ти ћеш се бочити ш-њиме. Кажем ти само, да да је на моју, не бих га узела. Нит га знаш, нит познајеш. Ко би знао, какав је. Боље да погодиш, кога познајеш. Милован већ хтеде, да јој одврати, како је он поштен момак и да јој онда збогом рекне. Он држи, да га неправедно вређа. У том га претече Илија са речма: — Хоћеш-ли, момче, бити ми уверан? Хоћеш пазити на стоку моју као на твоју што си? Ако мислиш тако чинити, остани код нас на пробу месец-два дана. Твоја несрећа ме дирнула. Милици је право било, што отац рекао. И она је нешто нагињала младом дошљаку, откако чула, каква га све невоља гонила. Погледала је Милована а чисто би рекла: остани, смири се једаред, криво ти код нас неће бити. Милован је спазио ово; погледао је боље у Милицу, и у том, ни сам не зна како, рече, да остаје на месец дана пробе ради. На Јуцу му баш неправо било због оних речи. — Дај, боже, да се похвалимо: и ти с нама и ми с тобом, рећи ће Илија и прићи ће странцу. Руковао се с њиме. То је значило, да га прима. Колико је Јуци неправо било, толико Милици правије, само се морала притајати. И она рада била, да помогне несретнику. Жалила и њега и све његове. Милован је остао. Па и погодио се за пастира. Био је веран и на стадо пазио и добро око њега и весело радио. Као обично, излазио је Илија често на салаш. Сад скоро и чешће, јер нов је пастир. Хоће, вели, да га поучи, како се у његовој кући с овцама поступа. Илија је био увек задовољан и хвалио се са Милованом. Излазила и Јуца, па излазила и Милица час са оцем час са матером. Домаћица није имала ни чем забавити, али опет јој није нешто Милован ишао у главу.

Милица није смела ништа рећи, стидела се, а и не тиче се то ње. Но и њој је право било. Милован је невољан био, тужан. Тек понекад се развесели. Попеваће тада коју народну песму па ће затим и посвирати у фрулу. На салашу је било више фрула и сви се учили у њих свирати. Сви су волели, да чују Милованове песме. Па и Илија па и Милица, зато га и молили често, да пева. Није се устезао. Откако је Милован у Илије на салашу, кћерка Илијина рађе иде на салаш. Остаје дуже. Овог лета била тамо за целе велике радње. Милици је мило, кад је у друштву, где је и Милован. А и он је тада веселији и разговорнији. Песме му иду сад лепше: баш са одушевљењем пева. Оштро око могло је приметити, да се њих двоје радо погледују. И доиста се Милован и Милица у тајности пазили, волели, љубили. Ни једно не рече никад ни речи и опет су знали, да су једно другом и мили и драги. Пастир-Милован у врлетима одрастао. Код стада. Срце му је чисто, благо, њежно, милостиво. Радовао се у почетку, што нашао у Милици замену сестри својој. Упоређивао ју са Јованком, сестром својом несретном, и увек се уверио, да су налик. Волио Милован у почетку Милицу као сестру. Упознавао је све боље па је све већма волио. Почео ју већ љубити, страсно љубити. Још страшније му било, што ником не рече, како љуби Милицу. Да се Милици исповеди, ни да помисли. Трпио је и тешио се. Надао се, ма да је и сам знао, како је између њега и Милице велики јаз. И Милица се од неко доба променула. Неке је мисли море. И отац и мати опатили то а и све другарице редом. По који пут би јој и споменуле па и запитале, куд јој мисли блуде. Праву исгину нису чуле. Доиста је Милица много премишљала. И највише о Миловану. Прво јој пред очима била сестра његова, Јованка, а са ње је прешла на Милована. Он јој сад непрестано у глави. Познала га, да је добра срца, да је ваљан. Волила и она њега али ћутала. Тврђа од камена била. Ни највернијим другарицама се није исповедила, ма да је много страдала. IV. Трајало тако дуже време. Дошао и божић. Прошли свеци па ушло се већ и у ускршњи пост.