Stražilovo

СТРАЖИ10В0

Т ЗА ЗАБАВУ, ПОУКУ УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

!ТНОСТ.

БРОЈ 25,

У НОВОМ САДУ 20, Ј У Н А 1885.

ГОД. I.

ПРОЉЕТНИ ДЕМОЕ

(И 3 МОРСКИЈЕХ ПРОЛОГ. I I оје море! . . . 4јР У њедрима еилнога живота Заљубљена земљица те храни И пјева ти вековиту пјеему Од љубави — на бијела крила! Од пропасти — па демонеком челу! А плапо те небо благосивље Гордом игром боговскога сјаја. Љубн тебе земља заљубљева Кано мајка када чедо доји И грли га и уздише вјечно, Да му зв'језду на челу целива, К'о што тебе у недоглед грли И целнва ово небо плаво.

Моје море! . . . Први љубац зориних усана На твоме се челу прелијева: Сребрна се разговара пјена Са бездани пучине јадовне А намах се благи осмјех јави, Намах луча засвијетли рујна И поздрави тихо огледало. Гдје природе живот се огледа. У том трену ти милосно примаш Сваку срећу са млађаних крила Нека плије, нек по теби лута, Нека чује божанствене гласе Са усана вјереника рујног. II. Моје море! . . . Сунце жарком зраком те позлати, К небу шарна твоја дигне крила, Нека лете и иек вјечио хладе На земљици срца заљубљена. Све се игра, све се мило хлади

П .Т Е С А I А.) У промјеии животнијех спова, И све тражи твој педоглед сјајни, Гдје је сунце чарну раку нашло, Кад утоне, кад заплије силно, Да у теби своју душу пусти, Обасјани да превари свијет. Море, море! твоја рака хладна Само сунцу тако је милосна!... III. Моје море! . . . Врх тебе се плаво небо шири, Ноћним сјајем да ти чело реси: Кад вечерње запливају сјенке, Да те мрачном копреном огрну, Ти почиваш к'о невјеста дивна, У гордости раскошно се баниш, Докле ситне не заплију зв'језде Иа у теби коло не заметну, Исго коло к'о на небу плавом; Тад у теби све камење драго Са зв'јездам се мило разговара.. . На таласим' санак облијеће, Да у лађи пјесника успава. IV. Моје море! . . . Б'јела зора, данак обасјапн, Бај прољећа, одисај природе, Са земљице распламћене груди Тебе живим поздрављају гласом: И чују се они свети гласи И сјаје се површина горда Ноћним миром у сребрном зраку; И већ санак с милим чедом лута Преко мора у сањарске краје, И већ вали тихано се маме И боре се. да ускрсну силни Морског вјетра помамљени гласи, Што доносе одјек са земљице.