Stražilovo

781

ОТРАЖИЛОВО. ВР. 25.

782

Маром, поче Дукић и ногледи Милића мало са стране. — Па то је из дуга времена, одговори Милић. Био сам се већ зажелио друштва. — Мх, мумлао је Лукић. па па послетку .. . твоја је ствар. Па шта велиV — Не вели ништа, рече Милић, избе!'авајући ЈЈукићев поглед. — А мисле л' дуго остати овде? — Данас иду. — Него, мени се као чипило, да је неко био још већма изненађен него ми остали, поче Лукић. — Не знам, ко би то могао бити._ — Не знаш? Хоћеш да ти кажем? — Мани се, молим те, одговори Милић и стане. Замишљено је гледао нред-а-се и на Лукићеве речи није више одговарао ништа. Лукић га је само гледао и махао главом а неки несташни осмех превлачио му се преко усана. За тим пођоше оба пријатеља даље. — Геци ми, Љубице, а што си се ти тако изнеиадила? запитаће Даринка своју пријате.љицу. На путу си била још тако весела а сад си ућутала и иећеш пи да ми одговориш. Љубица је ћутала и сад, са оборепом главом ишла је иоред Даринке и не назећи иа њене речи. Даринка је морала поиовити своје питање. — Нешто ме је немило дирнуло, рече једва Љубица. — А шта то? — Не могу ти казати. — Ваљда није призор између Милића и Маре? Љубица није одговорила иа то питање и Даринка се морала задовољити својим сопственим умишљајима. Она је, да богме, знала, да Милић одлази већ годипама у Живковићеву кућу, па и онда још, кад је ирестао бити њен прецептор. Али није ни мислила на то, да ће се из тог познанства развити ваљда какав нежан одношај. Жене су иначе у таквим стварима врло оштроумне, много оштроумније од људи, па оиет јој се отела из вида могућност та, можда с тога, што је у последње време имала и сувише посла са својом љубави. Но догађај у сеници, Љубичин слаб и врисак и нагло, чисто грчевито трзање руке њене, коју је држала у својој, отвори јој на мах очи. Сад јој је било све јасно. Па опет, видећи своју другарицу тако снуждену, није хтела на мах да је пита, у чему је ствар. Она је мислила, да ће лагано, странпутицом доћи пре до тога, да сазна све, а уједно ни да Љубицу немило не дирне. — А што би то примила к срцу, поче Даринка носле подужег ћутања.

— Не иримам то к срцу, рече Љубица чисто јогунасто. — На шта је онда! Зашто ми не би рекла, можда би ти лакше било. — Не срдим се. .., поче Љубица, није то узрок ... а и како може бити, та он је слободан . .. може радити..., више није могла говорити. грвоце јој се стегне и она поче горко плакати. — Ходи на моје груди, рече Даринка, а и преко њених се очију навукоше сузе, склони лице у моја недра, исплачи се .. . лакше ће ти бити. Љубица је учинила, што јој је Даринка рекла; била је без своје воље, као мало дете. Сузе јој текоше све већма а Даринка је тешила, како је могла и сама. Пријатељице беху одмакле у шљивик и нико није видео тај призор, осим — Маре, која се такође ту нашла, сама самцита, јер њојзи није требао нико да је теши. Кад је спазила то. жалосно је почела махати главом и неко уморно смешење показало се иа њеним уснама. Она је, чим је оно устала са клупе и прегледала друштво пред собом, добро приметила, како се сви ђаволасто смеју, а само Љубица да је ванредно узбуђена. Полозкај свој схватила је одмах и образи су јој почели горети, које са неугодног полозкаја које пак што је била уверена, да је Милић хтео да је обмане, тим пре, што је нагло узео Лукића за руку и с њиме се удалио, а њу више ни погледао није. Стид са недостојног понашања му, срам, што се дала на тренутак навести, да верује његовим речима, и јед, што је ево тако преварена! Милића је у тај мах презирала, Љубицу је само жалила а на себе се највећма љутила. Па сад, кад је видела, да Љубица плаче, а њој се нешто стегне у грудима, и заиста, и она је у тај мах желила, да плаче, али јој се није дало. Стотину мисли летале су јој по глави и на послетку јој врела суза ипак даде олакшицу. Она се лагано приближи Даринци и Љубици, а првој још из далека да № знак, да је остави с Љубицом на само. Дариика је разумела тај знак и лагано се хтеде уклонити, али Љубица је држала чисто грчевито. — Ево долази неко, поче Даринка. Љубица се одмах трже и бојазљиво се обазре. Пред њом је стајала Мара са благим, чисто сестринским осмехом. Љубица је била изненађена, али израз на Марином лицу улије јој поверење и она јој сама пође на сусрет. Дариака се лагано уклони и стане неколико корачаја од њих, да их ипак има пред очима. — Биће вам за цело чудно, што сам дошла амо к вама, поче Мара лагано и погледи Љубицу. Видела сам вас овде случајно, и видела вас, али не