Stražilovo

803

СТРАЖИЛОВО. БР. 26.

804

IV. Пред њиме се Елбор диже, Мрки Елбор гора сива, Што му чело узвишено. Снег и вечна студен скрива, А поднож'је кити цвеће, И вечито премалеће. Ту, за летње омарине, Тихи сутон кад се вине, Пастир догна стада своја, И спокојан, у тишини, Пева песму о љубави, 0 наслади и милини; И ужива чудне краси, Све, док песма мујезина Ноћ чаробну не огласи. V. Ко то тужи и уздише, Кад спокојство земљу крије? То Измаил, пастир млади, Над постељом мртве љубе, Косу чупа, груди бије, И потоком сузе лије ... Ал' је ташта свака нада, Не устаје љуба млада! Није давно •— пб године Како љуби лепо лице, Како грли узраст вити, Своје драге невестице. У дубини тавних гора, У залађу древних шума, Он је сретан био с њоме, К'о у прва у времена, Први човек, прва жена, У чаробном рају своме Па зар тако, брзо тако? ... Измаил је горко плак'о. VI. На широким пољанама, Цвета ружа поносито; Зрак је греје, роса роси, И ружица гране шири, Диже своје стабло вито, И пријатно, слатко мири. Ал' кад нагну бујни ветри, У јесенске бујне дане, Кад поломе вите гране, Ко би онда мого знати, Да ружици живот врати?

VII. Кад је чуо анђ'о мира, Горку тугу и јецање, Он се тихо доле сиђе, И невиђен, тајним летом, Несретноме мужу приђе. Млади пастир клечао је Над постељом љубе своје, Обгрливши мртво тело; А кад анђ'о к н.ему крочи, Тежак сан му склопи очи VIII. Он је дуго, тврдо спав'о, И сан му је сладак био. Јер је густим велом крио, Страшни удес, мучну јаву, У дубоком .забораву Па и рујна зора сину, Кад га једва санак мину. Као стидна невестица, Кад се тихо на пут креће, С љупким венцем од ружица Свитала је рујна зора, У погледу даљних гора. За њом тице и лахори, Сустижу се и прелећу, Па бисерну росу круне, И по лисју и по цвећу. Као росом умивеио, Као златом поливеио, Уз лагано таласање, Нијало се брсно грање. Над руменом понршином Лети чајка брзим летом; И, весело кликтајући, Додирује лаке вале, II нрелеће као стрела, Са обала на обале. IX. Измаил је сретан био. Нека слатка, света струја, Што нрироду узе целу, По целом га прожма телу, И свет њему поста мио. У свечаном задовољству, Дисао је зрак јутарњи; Гледао је сиње море, Обасуто руменилом;