Stražilovo

879

СТРАЖИЛОВО. ВР. 28.

880

Клече. Гледи у прозор. Очи разрогачила, коса јој се дигла. Руке раширила а песаице стисла. Хоће да полети прозору. Хоће некога да смрви. Виче: убице! Шта ћеш ти ту? Не требаш ми. Мани ме! Остави ме, да умрем! Другу тражи! Мене си убио! Не љуби ме. Не дам ти усана! На врати нешто шушну у тај мах, као да се отворише и неко изађе. Смеје се Сока. Сва се кућа тресе. У смеју виче: тако, тако, бежиш. Ал дођи опет! Ја те волим. Волим те здраво. Љубим те. Дођи сутра опет! Чекаћу те! Стропоштала се затим и плакала је. Дуго је плакала. У плачу пред зору и заспала. Тако баба Сара приповеда. Па још мудрује: То је змај. Ко може ући а да га не видиш. Па змај љуби Соку а она му се не да. Ал знају и друге бабе, па и жене, да приповедају. Долази, веле оне, Соки змај и дању. Једаред на врата, други пут на прозор. Замеће траг. Нико га не види, чује нешто, где шушва. И то је све. Кадгод Сока виче, змај је код ње. Камо одлети, тамо Сока гледи. А Сока гледи једаред на врата, други пут на прозор. И друкчије приповедају. Кућа Сокина оца изашла на глас. Сва околна места знају, да Соки Врбашкој долази змај. Приповеда се о том. Та тог чуда није нико упамтио. Од сељана нико ноћу не сме да прође поред Сокине куће. Далеко надилазе. Боје се змаја. И доиста докрада се неко под Сокине прозоре сваку боговетну ноћ. Долази из виногради, па јотп из даље из суводола. Из јамуре у суводолу. То је сигурно; то је већ познато. И то је змај. Слуша змај под прозори прво, шта ради Сока. Уђе онда певидљиво у собу. И затим га опет нестане. Неколико недеља тако трајало. Сока малаксавала које од страха од змаја, које, што никад ништа не окуси. Једно вече даде се на муке. Мучи се већ неколико сати. Маги лелече, запева. Довикује кћер. Не помаже. Неколико баба седе у соби. Теше матер. Неко слуша под прозори. Као-да плаче. ТГосрће. Рука му на челу. Држи главу а глава хоће да клоне. Уједаред се створи у авлији. Сока издише. Врата се собна отворише. — Соко! Викну неко и јурну кревету. Нико не познаде странца. Прерушен је. — Соко! Понови глас. Гле чуда! Сока отвори очи. Осмехну се. Рашири већ скрштене руке. Главу из јастука диже. Странац се наже. Усне им се додирнуше. Цикну Сока. „Убицо! Опет те волим." Паде на јастук. Заиесе се. Није се више ни повратила. Умрла је Сока. Пспратио је силан свет, ал Миша Белић није. Откако је Сока у кревет пала, нигде Мише. Никад се ни вратио није. Кућа му пуста стоји. Комшије приповедају, да се у његову кућу купе змајеви. Па и змај Соке Врбашке!

АРАБЕСКЕ.

ОД ЉУВИНКА.

У ОСАМИ.

ице поЈе, Јање моЈе, срСлушај песме глас, На нас чека трава мека, Живот, миље, слас'! Чуј пастира, како свира, Тај разумем глас: Усред хлада — к'о некада Жељка младе нас! Ходи, ходи, то нам годи: Живот, нада, свет! Ал' шта реко'? На далеко Увенут је двет!

Дветак мали тужи, жали. — Убио га студ Он би хтео — ал' је свео, Хтео б' твоју груд! Да се шири, да замири, Да раздрема свет; Еј, ал' ено, тужна жено, Скрхан иам је цвет! Тек по неки листак меки, Тужан сномен, гле! Вихор носи, време коси, Изгубисмо све!