Stražilovo

877

ОТРАЖИЛОВО. БР. 28.

878

ћути и чека. Номало се и спрема: хоће да се жени. Сад се тек Евица ужурбала. Та неће Миша добити Соке, док је њене на рамени главе! Глас за гласом шаље Миши. Па све ружнији од ружнијег. Ниједан лепо не говори о Соки. Миши пуна већ глава. Па штудира, шта да ради. Слуша он, како Соки долази момак скоро сваку ноћ. Соку пита. Куне му се она, да иије истина. Двоуми Миша. Смисли Евица, да једаред сврши. Ил једном ил другом крају. На чисто је већ. Миша се мора уверити, да Соки не пуца баш срце за њим. Бајаги! Све мисли на једно скупила. Пусти Миши у уши, како ће Сокин момак у недељу на ноћ после рогља доћи Соки. Она ће га чекати на тараби. Сока је опет дознала, како ће Миша то вече доћи, да ју проси у родитеља њених. Све то Евица удесила Мшпа ће наћи момка код Соке. Он се мора уверити. А даље је Евичина брига. Већ се ноћ ухватила оне срегне недеље; оне недеље, кад ће се решити Мишина просидба. У соби Сокиних родитеља гори још свећа. Сока је ненгго нестрпељива: час у собу а час из собе. Приђе и тараби. Гледи. Ослушкује. Мора добро очи да отвори, јер се небо натуштило. Јак мрак је. Кад Сока на тарабу стане, погледи онамо, откуд ће Миша да дође. Како да не долази већ ? Куд она погледа, нико се не показује. Да је мало поглед бацила на стазу, којом је са Мишом толико пута прошла, морала би кога опазити. Она и не гледи тамо. Ал њу отуд гледе. Па броје још, колико је већ пута излетала на тарабу. Већ се увелико смркло. Облаци се јаче навукли. И киша иочиње а њега нема. Но гле. Комаса се нешто кроз мрак. То је он. Сокин Миша. Гледи Сока боље. Јесте, иде момак. Иа баш од Мишине куће. Миша је то. Сва дршће. Једва на тараби стоји. У том јој приђе момак. ,Јеси-л ти, Мишо! Та где си затолико. Чекам те већ дуго', — шапуће Сока.

„Ја сам, дико, чедо моје. Дошао сам, да те просим. Бићеш моја. Је-ли ? Бићеш моја! — Никад. Зачу се глас иза леђа момку. Нешто севну. И момак паде. Ни јао не рече. Сока цикну. Са тарабе паде. Неко јој преко тарабе допаде. — Невернице! Срам те било! Несрећа те пратила! Нестало је у часу и тога човека. Сока лежи. Сва дршће. Трза се. Очи затвара. Не мож да гледи. Та шта је то ? Ко је то ? Шта се то све збило ? Не разбира се чисто! Устала је. Дошла до собе. Рекла оцу, да изађу до тарабе. Изашли су. Поред тарабе лежи момак. Погледају боље. Није момак већ женска. Сви се скаменили. Сока очи рукама покрила па запева. У глас виче! Ко уби жену? Већ се и свет скупио. Јавили су и у варошку кућу. Дошли су стражари. Познали су Евицу Стакићеву, прерушену у мушко одело. Мртва је. Убијена је косом. Ко је то могао бити ? Сви распитују. Нагађају. Један вели овај, други каже онај. Сока се стреса. Језа је хвата. Колена клецају. Она ће знати. Питају је. Не уме рећи. Ил је нема ил неће да каже. Узверила се. Изгледа, као да није при свести. Страх ју погледати. Наједаред прсну у смеј. Побеже у собу. Леже. Покри се јастуци и по глави. Евицу су метли на кола и однели кући. Косу су стражари са собом узели. Ухватиће они већ убицу. Тражили га. Хватали га. Ал нису нашли ни ухватили. Више њих затворили. Ал их и пустили. Сви су невини били. Соку нису затворили. Ал она сиротица није више Сока. Болује та Болује страшно. Нико не зна, каква је то болест. Дође јој, па као да побесни. Кида, баца, руши, виче. Комшилук говори , да Соки долази змај сваку ноћ. Баба Сара ноћила једаред код болеснице. Она зна најбоље. Па приповеда баба: Лепо је спавала Сока до неко доба ноћи. Затим је нешто немирна била. У глуво доба зашушти нешго на прозору. Канда прође неко кроз прозор. Сока ђипи.