Stražilovo

891

СТРАЖИЛОВО. БР. 28

892

високо ; горе се нашироко грана; час је бео, час прљав по томе, како је кад бацао земљу или пепео. Плиније сад седне на чамад а позове и свог сестрића Плинија млађчг. Овај није хтео. Баш, кад је хтео да се крене, добије писмо, у ком га бродари у Ретини моле, да их спасе, јер опасност је ту. Место је било баш под Везувом и само се могли лађом спасти. Пошље им помоћ и спасе их. Међутим је бележио све, што је видео. Ал опасност све ближе. Непео пада на лађе; све гушћи и топлији, већ и пловућац и камење: море нагло устукне, брег се сруши; до обале не могу. „Гог^ез ГогЈипа јиуа!!" повиче Плиније и заповеди, да возе према месту Стабијама , где је Плинијев пријатељ Помаоније био. Сретно приспу, ал Ломаоније сав дршће. Плиније га храбри. Па да га још више окуражи, окупа се лепо, седне за сто и без бриге руча; и шалио се, ал силом. Међутим је Везув ватру сипао из више отвора; од ноћи био је дан. Плиније тумачи то Помаонију тиме, што се свет поплашио па случајно сам упалио своју кућу. И легао је Плиније пазаспао; свејеркао. И Плиније млађи у Мизену окупао се и ручао иа легао. Ал није дуго спавао : страшно се земл>а тресла и он изађе из шатора. Мати му потрчи, да га пробуди, ал он већ будан. Седне и мати пред кућу, а Плиније узме Ливија, да чита и извод да нрави. Нријатељ му пребаци, како је небрига, но он за то и не хаје. Пепео још није падао а већ зора била. Сад опет јак земљетрес, кров на кући игра, и Плиније са матером излази иза вароши. Народ у страху; па за њима. Земљетрес кола тресе, диже; људи мећу камеље на точкове, ал не помаже. Море устукне, обала се види а по твој морске животиње. Сад тек долази ужас. Са земље долази црн и дебео облак, у њему сева и грми; страшан је. Пријатељ зове Плинија, да беже. И не чека, нећ трчи, бежи. Облак се већ навукао и на суво и на море; не види се ни Каиреја ни Мизен. И мати тера Плинија, да бежи. Она је стара па нека пропадне ал он нек се спасава. Плинџје ју не оставља. Међутим већ иада пепео ал не густ. Густа магла све узастопце их вија. Да их у помрчини не погазе други, сврће Плиније с друма. Мрак је, не видиш прста пред собом. Не да се већ ни бегати. Забуна највећа. Жене јаучу, деца плачу; људи вичу. Родитељ тражи дете, дете родитеља, жена мужа, муж жену. Жали се неки и на судбу евоју; од страха призивају смрт. Многи диже

руке к небу, други онет хули и богове; нема их, кад то допуштају; трећи вели: страшни суд је дошао, или да наступа вечна воћ; опет неки којешта приповедају а свет се још више плаши. Поче се нешто ведрити, ал неће бити као да је дан, већ као да нека ватра долази. Ватра је трајала ал и престала. Пепео иоче јаче падати. „Да нисмо устали и отресли се, вели Плиније, затрпао би нас пепео." Ни син ни мати нису се поплашили. Предали се судби и мислили, да ће сви у један гроб лећи. Поче се већ и пепео разлазити. Прешао је у неки дим и маглу; дан се указа ал сунце још изгледа, као да је помрчило. Кудгод са сграхом погледаш, све се променуло; иеиео све покрио. Вратио се свет у Мизен, нешто се нрихватио. Ноћ су провели више у страху него у нади; та још се земља тресла. Силпи људи били су чисто луди, па су још један другог и плашили: један другом страхоте прорицали. Плиније је осгао још у Мизену. Хтео је бити сигуран. е да-л му је ујак пропао. Плиније старији није преживио страхоту ову. Кад је легао, испред собе се пепео и пловућац тако нагомилао, да не би ни изашао био, само да је још мало дуже спавао. Пробудшги су га. Он се посаветује, да-л је боље у кућама остати или изаћи ван варопги. Земљетрес је беснио, куће се клањпле оиаспо је. Није пи у пољу боље било; падало је камење. Ситно било, ал опет је онасно. Плинџје са својима метне јастуке на главу. Мрак је био јак, никад мрачнијег, ма да је горела и буктиња и свећа. Отишао је Плиније на море, да види, би-л се могло лађом побећи. Ал нлитко било, Легао је на чаршав; одморио се па хладне воде заискао. Сумпор заудара и он мораде устати. Сам не мога, већ га слуге дигоше. Но у тај пар клону и — паде, да више не устане. Међутим се сви разбегли и помоћи потражили. 'Гек сутра дан, кад се Везув утишао. нашли су мртво тело Плинијево ал неповређено. Тако је скончао смели природњак Плиније старији. Катастрофа почела је баш онда, кад је народ у позоришту био. Споро се развијала па се могао разбећи. И ипак је само у Помаејима пропало до хиљаду њих — можда трећина вароши. — Досад се нашло до пет стотина скелета. Неки су побегли у подрум. Неки су нокупили и драгоцености своје. Поред многих скелета налазе се тако и украси, новци, кључеви па и лоповски кључи. Неке украсе не могоше ионети. И данас копају саидуке пуне украса.