Stražilovo

867

ОТРАЖИЛОВО. БР. 28.

868

стражиловачкој — отуд свој омладини српској на све стране, свему збору и народу српском . . . српским небом и обзорјем, над Бранковим висом светли — сјајна звезда Бранкова. Па уступи-де, свете и народе, склон' се мало у крај, омладино српска; начини-де места по достојању збору невидовном, како се ком приликује и достоји. Схорило се, ето, невидовно јато духовско; дуси су то српски, светле су то сени — из гробова својих, из пепела поустајали у то доба ноћи о поноћи слаткопевци и песници свеколике Србадије дични. Ено, глбте, митроношу-певца Гласа харфе шишатовачке, похитао певац са сред гробља јунака и потомака горњекарловачког ђенералства славног; ено, глете, митроношу-песника Горскога Вијенца, похитао песник с високог Ловћена, кажипрста легла јуначког; ено, глете, и славног му учитеља-песника Србијанке, похитао песник од Авале, кажипрста зановљене круне Немањића; ено и песника Даворја, похитао песник од ђакова Врха, куле краља Милутина; ено и најмилијег ученика Бранкова, песника Трију доба Србије, похитао млађан из гроба незнана и неопојана, непобушена и непреливена — отуд из туђине са Марксова гробља а с поздрављем од старине Вука. Уз њих пристали и седи гуслари, седе су им браде до појаса; пророци су, мислиш, а не сени бесамртне. Свак у руку држи гусле јаворове — ох, како су дивно окићене српским цвећем, све цветићи неувелци! . . Похитале светле сени, први да изађу на гроб свом милом посинку, побратиму — песнику омладине, што пробуди лепшу зору српску и што диже нови свет српски, замлађену, ославелу Србадију, на гроб да изађу Бранку — на Бранкову вису на Стражилову. Зар баш на гроб — бесамртнику? . . Не, не, то је тек на земљи тако . . . Бесамртност за гроб не зна. Бесамртност је младост вечита, пролеће вечно, мирисав цветак с пехарем без прецвата. Бесамртник Бранко вечито је млад — песник омладине, вековечне у народу сваком, ка' и српске у српском! Светле сени с неба послетале из свог рајског вечитог насеља — дошле сенке сад на славу слављенику Бранку. Зар не видите, ено сред њих и њега Бранка — сав у цвећу росном, сав у младосги у бесамртности ? . . И опстојаше невидовни певци и песници око гроба Бранкова свој први парастос горски. Митроноше обојица учинише ту помен рајски: миљем горским, дахом духовским прекадише гроб песников и прелише росом суза са цветића, место винца руменике и поменуше сви у глас у тај мах и славом ославише Бранка-песника сред горе убаве — п р в и у то доба ноћи о поноћи ! . . Оде небо, одоше чудеса . .. Збогом земљо, ко сад за те пита? Ено врата а ено небеса, Сад ћу друга да гледам чудеса. в. Р

* * *