Stražilovo

901 *

ОТРАЖИЛОВО. БР. 29.

902

језик то очито показује. Исти се учи у трп одељења: у првом су ученици четвртог разреда*) у другом ученици петог разреда, у трећем они из шестог и осмог разреда (у седмом је било само два Чивутина). Свако се оделење учи недељно два сата, а ни у једном се не прелази преко најпростијих граматикалних веџбања и превађања кратких приповетчица, које су писане за најмању децу. Помислите само, какав интерес морају стећи осамнаестогодишњи српски младићи у осмом разреду за свој матерњи језик, кад им се ставља као највиша цељ, коју имају из исгог да постигну, да знају са маџрског на српски да преводе тако дивне ствари као што су „А раШађ1а ез раЈауезб" и „Аг егс1б еа а М" (с. 34.). Да на том степену треба ученици да науче познавати књижевност свог народа и да наставом матерњег језика ваља ићи за тим, да се у ученицима утврди љубав и оданост за своју народност, за то педагози у панчевачкој реалној гимназији неће ништа да знају и према инштрукцији више власти ни не смеју да знају! Српска црквена општина у Ианчеву гледа већ одавно са чуством бола на тако запостављање и управо исмевање српскога језика у панчевачкој реалној гимназији. Она се више пута на то тужила, али без успеха. Последњи пут чинила је то, кад је министарство рекламовало Сандуловићев фонд за реалну гимназију. В. Барајевац и Т. Сандуловић два су српска родољуба из Панчева, који су пре много година основали фонд за „латинске школе" у Панчеву. Куратори су тог фонда, који је нарастао већ на преко 62.000 ф., варошка и српска црквена општина. Како се у Сандуловићевом тестаменту не налази изреком поменута српска школа, то је министарство поводом преображаја реалке у гимназију захтевало, да се из фонда горе именованих народних добротвора излучи онај део, који на закладу Т. Сандуловића спада и држави уступи, пошто је та заклада одређена на „латинске школе" у Панчеву, које сада у виду гимназије у истом месту постоје. Српска црквена општина у Панчеву изјавила је на то као други сакуратор, да ће пристати на захтев министарства, ако се на гимназији установи поред катедре за православну источну веронауку редовна катедра за српски језик и књижевност, а сем тога да се *) Характеристично је, што за исте стоји у програму (с. 30.), да су кег<1бк, почетници.

још један предмет н. пр. земљопис са повесницом предаје српским језиком, поткрепљујући то тиме, што је Сандуловићева заклада чисто српска и што је оснивач хтео и српском живљу осигурати уплив на гимназију тиме, шго је именовао српску црквену општину као сакуратора. Али високо министарство одбило је опет тај захтев наше општине, не навађајући за то иикакве разлоге, и иристало је само на то, да се из горњег фонда имају држави исплатити 25.000 фор. на име издржавање гимназије.*) Из свега тога се види, какав је правац прописан гимназији у Панчеву. Она као да не постоји за ништа друго, него да унапређује маџаризацију, без обзира, хоће ли тим правцем послужити важнијим интересима становништва и просвете. Према томе искључује се из завода све, што би могло у српским ученицима пробудити интересовање за њихову народност. Не само у професорској, него ни у ученичкој библиотеци нема ни једне српске књиге. Док је реалка постојала, било је у овој последњој много српских дела, која су набављена од чести о ераријалном трошку, од чести поклонима српских родољубља. Покојни професор Бранко Рајић мислио је, да је оснивањем српске ученичке библиотеке подигао себи вечну усномену у панчевачкој реалци. Та је библиотека збиља много употребљавана. Али кад завод дође под непосре.дну управу и поче да се преобраћа у гимназију, тада је одједаред професорска колегија нашла, да је српска библиотека у заводу са свим непотребна и продали су је на лицитацији за — неколико сребрњака. Зато се увозе гомилама маџарске књиге на њено место и особиту заштиту професора ужива литерарно друшгво ученичко, у ком се веџба у маџарском стилу и ком су чланови дакако и Срби ученици. Тако се реална гимназија у Панчеву представља у свему као туђин српској деци. Она треба да им буде мати, али норед свега напора не може шта друго да постигне, него да деца виде у њој туђу матер. И као што гдекад у животу бива, да маћеха за тим тежи, да потре спомен на рођену мајку, тако и туђа школа иде истим смером. Али је тешко тим путем

*) В. о томе „Извештај о стању и раду панчевачке српскв црквене православне општине ва годину 1884. Панчево 1885." Журналистика наша као да није примила тај извештај оном пажњом, коју исти из ваше обзира васлужује.