Stražilovo

{! Т Р А Ж110 Б 0

УРЕђУЈЕ МИЛАН САВИћ.

БРОЈ 30.

У НОВОМ САДУ 25. Ј У А 1885.

ГОД. I.

БЛАДИСЛАВ НОСМРЧЕ". ОДЛОМАК ИЗ ТРАГЕДИЈЕ.

ДРУГИ чин. ДВОР СЖДАђИЈЕВ У БЕОГРАДУ. Владислав Хун.адија, Михајло Сила1,ија, Јоваи Витез, Владислав Кањижа. Ви нећете пред лицем Господа

ИларјШСЛав (дрзкч писмо Уирихово). 1Ш§?з ве лопте шаље ђУРђУ тасту свом! ■^Џ. Да дрске руке, која писа то, Да ниске душе, која казива. И иста рука јуче дизке се И мене као сина загрли, Та иста душа подло приви се, За посинка ме себи огласи. 0, пријатељи, погледајте ме, Гле, ту на челу боли, пече ту; Ту паде отров злгаје сиктаве, Ту она зубом бразду записа И жигоса ме вечном белегом. Ах, непрестано онај кужни дах Кроз д'ушу ми се бурно комеша, Да нисам ока свео целу ноћ. Ах, боли, пече! Видите л' и ви ? На челу моме његов пољубац. Кањижа. И пољуби те? Синоћ нољуби ? ! Владислав. И пољуби ме и отрова ме. Силађија. Осеци, баци окужени уд, Да јед ие сиђе с чела и у крв, За љубав целом жртвуј један део. Кањижа. Не један уд са светлог чела твог, Већ целог грофа врагу бацимо. Силађија (Витеау). Ви, оче, зиате све, што решисмо, Видесте иодлост, злобу, крвништво,

Убицама нас огласити? Витез. Не! Ја бејах рад и целом душом склон, Да мирним путем свађу слегнемо; У цељи тој сам хтео присгати Уз Владислава мирољубива. Заиста, ма и мало штетан мир Доноси вазда веће користи Нег врло крвав, мало срећан рат. Ад' нада моја оста празан сан, А Улрихова подлост тек се сад У правој боји гадне нискоће Пред нама гола нага ноказа. Ја видим, другог нема излаза, Већ равном мером меру враћати, За око изби око, зуб за зуб. И ја сам дакле вашег мишљења, Сви јесмо сложни, сви за мач и смрт. Владислав. Иа ипак само нужде буде ли. Сила/јија. Вез нужде Улрих нужду створиће. Ти ради тако, он да буде крив За све, што буде овом послу крај. Владислав. И ви стрпљењем обуздајте се. Верујте, нисам рад што дођосте С толиким људма. Сву кућу сте ми војск^м посели. То није часно. Случај узмимо Да дође