Stražilovo

931

СТРАЖИЛОВО. БР. 30.

932

Силађија. До боја? То је са свим извесно. -Владислав. Па нашто тада чета војника? Зар не би доста било четир, пет. Двадесет реци грофу староме? То врло мадо на јунаштво личи. Силађија. Ваш ту смо само на те мислили, И ту нам сада пребацујеш ти. Једино ти међ свима надаш се, Да може још и мирно проћи све. Па ако ишта, може Улриха Поноситога, тврдог, обесног На уступ и на мир приволети, Заиста биће оно мало стра, ПГто ће му тврдо срце штрецнути Кад види шта га чека међ нама За случај какве надувености. Владислав. Ја чујем да је већ и дознао За заверу нам и за скор му пад. Не сумњам да је одмах то и краљ Од њега чуо. Витез. Краљ је ништа сад. Краљ дрхти већ у напред од свега, А не сме савет примит' од њега. Зар не видесте јуче, како блед, Престрављен беше лени дечко тај, Кад ланци тешки подигоше мост За леђи њему; сав се задрхта; И оне речи, што их прозбори Леденим страхом испрекидане, Немоћи јасни беху сведоци. Па како с' љупко после осмену. И одобри нам све, а знадите, Приликом другом да би најмање Прогонством мојим вечним закону, Ког тако штује, нечат удрио. Кањижа (долази с провора). Ја доста сумњах, да ће горди гроф Приволети се нашем позиву. Ал' баш и за то, што је тако горд, Приволео се најзад. — Ево га! Силађија. На своје место свак и пажљиво! Вратар долави. Вратар. Пресветли гроф и пала Силај/ија. Зиамо већ! (В р а т а р о д е.)

Силафија. Данас ће моје пале острицу Познати добро тај твој палатин. Потпалићу му даиас палату Да ће се срце целе Угарске На огњу оном мило нагрејат' Што најподлијег прождре тирана. (Одлазе сви осим Владислава.) Ти Владиславе не припасуј мач, Вез оружја се с њиме расправљај, У предњој соби ја ћу чекати У часу да ти дођем у помоћ, Тако ћеш бацит' сваку кривицу Са себе а и са нас добар део. (Одлази и он.) Владислав (сам). Још један час и историја ће за далеко потомство записати крвавим, можда и проклетим словима једно дело, славно или проклето. — Она, која је записивала најславнија а одма испод њих тако често и најгнуспија убиства, она узима књигу преда се и већ почиње прво слово од мога имена. Она се смеши, чини се, да ће га најлеишим венцима окитити, песнички раздрагана гледа у даљину. Кажу људи, да сам леп, узвишен духом, да сам храбар, добра срца, новерљив, да увреде заборављам. Она узвишена слика, судија неумитни, јамачно се и сама тим узоритим особинама диви; опет се маша пера, име Владислав да запише. Храбар. добра срца, увреде прашта и заборавља и онет опет — убица! — 0 страхоте! — Задрхта перо богињи у руци, она узвишена глава погну се, њено ведро чело набра се, у књизи историје оста записано: Владислав убица. Све друго тавни према овоме, то је само потпуна слика храброга, леиога, добродушнога Владислава. — Књига се затвори, гњевна богиња отури је од себе, окрете главу од мене, ја остах сам, остадох — убица — прост убица Вратар. Пресветли гроф. Улрих улази. Владислав. И добро дошао! Улрих. Нек буде! — Ал' ја већ се надао И тебе да ћу, драги иосииче, У трострукоме барем оклопу Застати овде. — Шта вам значи то? Сав двор и саме ове одаје, Куд прођох, пуне људи с оружјем. Влајцислав. То зајста мора чудно бити вам, Ал' код нас никад није друкчије,