Stražilovo

979

ОТРАЖИЛОВО. БР. 31.

980

сама у гори, гдје евоју отсугну љубав оплакује, и на једној стијени урезује слиједеће ријечи: „Ој ви, које овдје пут нанесе - да покоја тражите гдје је дубрава гушћа а бистрији иавор, - ој ви, заљубљене душе — емилујте ми ее! Сједим покрај пута —- тужан и осамљен; — ах тешки су, браћо, јади моји! — Смилујте ми се! Ја не љубим. Превео сам ова два кратка саставка, да ш њима покажем једну од многих пјесникових антитеза; а сличнијех прелазака има у Стекетијевој поезији до миле воље. Са иајраскошнијег сензуалног појка, прећи ће вам он на најсјетнију, најблагороднију чежњу за идеалном љубави; а какав је т рипс1о атогјз, такав је у свачему. Али кратковидни италијански критици, у мјесто да подвргну свестраној анализи грдну пошаст којој бијаше подлегао сиромашни Лоренцо, насрнуше, како рекох, на дра Гвернија, предбацујућ му „неморалност." Њихово грактање даде повода љутој полемици, у којој се присташе реализма и такозваног идеализма раздијелише на два табора. Том нриликом издаде Гверини своју Нову Пожмику (Моуа Ро1етЈса), оштру филипику ироти домаћијех надрикритичара, која се састојаше дијелом из ирослова у прози, а дијелом из ките новијех пјееама нолемичне иарави. Ово дјело не постиже једнаки усијех, као Стекетијева Посмрчад , а то, јер сада свак знадијаше да је сачинитељ жив ; но ипак нађе у интелигентној публици топлог одзива. Ускрснули пјееник казиваше свакоме у брк своје разлоге, емијући се у лице лицемјерцима и будалама. У једној ијесми својој, Вили, овако се ратоборни поета руга својијем опадачима: „Јадна Вило моја, рекоше ти псовку — с којом се срамотне жене бруче — с тога што те у једном сонету виђеше голу — бе8 лажног смоковог листл. „Ал се, Вило, ипак мени враћаш — и срцу, које те жуди,

ОЦЕНЕ И СОНДНОСТ КЊИЖЕВИОГА РАДА Г. АРХИМАНДРПТА ДУЧИћА. „Ја несам видио човека, који би умео да са тако мало умнога капитала, и са тако мало труда, истера тако велики, управо зеленашки иитерес у реномеу јавнога раденика, као што је архимандрит Дучић." Овако је г. Владан ђорђевић у својој брошири „Племенити граф Нићифор Д у ч и ћ, херцеговачко-црногорско-јаворско-београдска приповетка XIX. века, Београд 1880. и , каракте-

једнако указујеш — и допушташ да наслоњен на твом крилу — сањам о слави мојој „Када стане отпадати лишће — а коледар навијести први снијег, — обући ћеш, моја зимоморнице, дебл»у сукњу и љепоте опет скрити, које гледах наге „Ипак, гдјегод, кад ми у очима — прочиташ молбу, смиловаћеш се мојој муци ; — и скинувши клету рукавицу, пружићеш ми голу руку — али пази! само руку: даље не да критика." Жалим у велико што сам принуђен да евојим пеотесаним пријеводима ова ремекдјелца изопачујем. Оригинални облик Стекетијевих нјесама наличи сливепом мјелу или злату. Ко их није у извору прочитао, не може да себи представи ритмичку углађеност стиха, лакоћу и очевидност сликања у овијем пјеемама. Дан данашњи се, богу хвала, ремек-дјела више не просуђују мјерилом извјесних лравила моралног законика; јер права ремек-дјела вјечно живе, а морални ее назори мијењају. Но, у овијем нјесмама не вријеђа стид ни оно што је (рецимо тако) разузданије, јере стијеца особиту вриједност еатиричном намјером, и јер се за Стекетијем крије др. Гверини, др. Гверини човјек и грађанин. Иначе, уепркос глупијем клеветама и безумнијем нападајима, Стекетијев реализам стекао је мноштво приврженика и нредобио за се све оно што се заноси за истином и љепотом. Бадава! крв није вода, и нови нараштаји, који добро знају да књижевност треба да је вјерно огледало тенденција, порока и врлина цијелог једног доба; нови нараштаји приетају заносно уз реализам. тврдо оевједочени да он биљежи иапредну тачку новијех времена. А у јуначкој борби за превласг реалистчне школе у Италији, др. Гверини заслужио је одиста златне мамузе. Марко Цар.

ПРИКАЗИ. рисао г. архимандрита Дучића, и заиста, ако се за иког, то се за г. архимандрита Дучића може рећи, да је он са мало умнога капитала, са мало труда, не само знао, него да и дан данас зна велики или управо зеленашки интерес у реномеу јавнога раденика, пре на политичном, војничком и књижевном пољу, а сада на просветном и књижевном, да истера. Да г. архимандрит Дучић не располаже великим умним капиталом, да нема тако рећи