Stražilovo

975

СТРАЖИЛОВО. БР. 31.

976

ах, та било је све дивно, све заношљиво! Сутра дан сам се одселио и ја. * Те зиме гонила ме је нека слутња да идем у позоришта и на јавне забаве, а све у нади, да ћу је ипак где год наћи. И нисам се преварио. На игранци под чувидом, и то у опери, састао сам се с њоме. Шетао сам се по тој големој дворани сам, без свога друштва. Чувида је било лепих, врло лепих; али мене није занимала ни једна. Станем мало у прикрајак, да могу боље посматрати шумни збор, кад у једаред осетим, да ме неко лако удари по рамену. Окренем се: преда мном је стајала маска-домино. Погледим јој у очи, али у тај мах чујем да ми рече, да будем миран. Тај глас! Па баш кад шапће! Рука ми се задрхгала, стајао сам мирно, а нисам ни знао, шта се деси у тај мах. — Памтиш ли добро? рече ми тихо. — А ко би заборавио највећу срећу; та ње ради дошао сам овамо. — Сећаш ме се дакле? — Док је живота у мени, нећу, не могу те заборавити! — Било је лепо доба .... — Најлепше, што сам га проживео!

Она се задрхта. — Па реци ми, данче мој, ко нам крати срећу и на даље! рекох у буђено. — Не питај, рече лагано, не могу ти рећи. — А за што? — Моје си писмо ваљда добио? — Носим га уза се као аманет, ма да ми је порушило срећу. — ТТТто ти је рекло писмо, могу и ја само рећи: заборави ме! — А зар је то тако лако? — Мора бити; шта више, молим те, да се и уклониш одавде. — Али један састанак, један само! — Не, не, никад више. С богом, дико моја! Нисам имао више каде да јој одговорим стајао сам опет усамљен, са још жешћим болом него пре. . . . Са тешким уздисајем пођем изласку. Али ту се окренем још једаред и прелетим очима целу дворану.... и у мало што нисам кликнуо од веље радости: та ено је, у оној ложи, а поред ње нека седа мргода .... И сретан и несретан дошао сам кући. Кад је огрануло опет лето, потражио сам исти стан у селу. Моје собе биле су до душе празне, али у првом спрату седела је велика породица са много деце. С њоме нисам имао никаква посла....

СЛИКЕ ИЗ НОВИЈЕ ИТАЛИЈАНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.

II. I а вријеме политичког ропства у Италији, < не само земље, слобода и благостаље бијаху повластице ограниченог броја људи; него и образован ст, та племенитија благодат човјечијег рода, бијаше својина привилегисаних особа, којима једино бијаху памијењене књижевне и умјетничке насладе. Тога ради и књижевни језик, чамећи у рукама једне цигле касте, каоно ти кад му се пресуше природни извори, постаде неком врстом учене писмености, испрекићене аркајичним фразама и латинштином. За књижевном и знанственом софром не бијаше простоме народу мјеста: а то су захтјевала времена. Отуда језик и књижевност, у којој иародне потребе и тежње; у којој жалости и радости нискога пука не налажаху никаква одјека. Али кад се земаном народ освијести и погледа у брк својим тлачитељима, те забиљежи својом и туђинском крвљу соиствена права, он тад у једно

прокрчи пут и новој књижевности; академична литература, која се бијаше развила без обзира на туге и надежде страдајућег пука, стаде мало по мало изнемагати. Млади нараштај узе да слави препорођену отаџбину новијем и природнијем језиком; језиком свакоме приступачним, јер свакоме разумљивим. Ово бјеше најпрви и најсвечанији корак к модерном реализму : јер нод овијем именом нити хоћу нити могу да означим друго, већ повратак забасале умјетности на нриродност и простоту, и снеопћу нужду да се ствари онако представљају, као што су заиста, а забатали празна реторика, која изопачује мисли и осјећања. А у томе је највећма гријешила стара италијанска књига, особито поезија, која, док би се служила преобилно богатијем материјалом фраза и готовијех реченица, сакатила би мисао и убијала свако надахнуће, нретрпавајућ стихове митологијским успоменама из домаће књижевности класичне.