Stražilovo

997

ОТРАЖИЛОВО. ВР. 32.

998

су ми га украли на скели, кад сам прелазио Дунав. — Е, па како ћу ја онда веровати, да си заиста свршио препарандију? Је си ли добар певац? — На служби, пречестњејши господине. Ако желите, да вам отпевам једно многаја љета, да се уверите, — па одмах се накашље, да удеси глас за певање. — Немој; не треба. Него кажи ми, шта си учио у препарандији? — Свашта, пречестњејши господине. — Свашта? А јеси ли научио тамбурати? Јефта Ижичић се застиди, па мало нижим гласом рече: — Нисам. — А јеси ли научио цртати мустре за вез? Јефта још нижим гласом рече — нисам ни то. — Е, па то ти онда ниси ни био у препарандији. — У препарандији баш нисам био, ал сам две године као калфа радио код Гавре кројача у Сомбору. Мајстор гаврина је кућа баш преко пута од препарандије, а имао је увек по два препаранда на сгану, па што су ови у школи учили, то сам ја опет од њих код куће научио. — Хм, хм. Па ко ти је онда дао свидјетелство ? — Украли су ми га на скели. — Ал ти рече, да си имао свидјетелство о свршеној препарандији — Ја сам мислио, пречестњејши господине, да ви за мој вандербух питате Прота се окрене од њега, па смешећи се пође по соби, а у себи помисли, — овај ће добар бити за попа Илију. У Т ни тако нема сад учитеља. — Молим вас, пречестњејши господине, па ја ћу научити још и тамбурати, и цртати мустре за вез, само ми и дотле дајте какву штацију. — А ти иди у Т. па кажи оцу Илији, да сам те ја послао. Онде ћеш појати у цркви, па ако се оцу Илији допаднеш, реци му, нек ми пише, па ћу те тамо наместити. — Љубим десницу, пречестњејши господине. Јефта се поклони, узме пут преда се, па хајд у Т. Док се он код проте бавио, дотле је Ианта Рибарев походио пријатеља свога; а док је са пријатељем у дивану чашу и другу вина попио, дотле је Јефта Ижичић добрим отпешачио. Панта га је тамо на по пута стигао. Србину је замука, седети гам у празни коли.

Нек стигне кога, да пешачи друмом, примиће га на кола, па ма тај пешак и Маџар био, или ма да га онда и први и последњи пут видео. Е, а како не би Панта Рибарев позвао Јефту Ижичића на кола? Та они су се већ виде 1И, па то је довољно, да буду знанци. Кад га сустиже, а он пусти коње, да иду, како им је воља. Пантини коњи су радо ишли ногу пред ногу. Запне узде за левчу, извади кресиво, а све погледа на Јефту, који спрам кола пешачи, чекајући, као неће л' га овај замолити, да га прими на кола Ал Јефта удесио корак, па ни да се обазре на Панту. Панта већ укресао ватру, запалио лулу, пустио неколико густих димова, —- а Јефта му се још и сад чини невешт. Није вајде, мора он њега ословити. — Хеј, момче, од куда си? — Из Срема — одговори Јефта. — Па куд путујеш? — У Т — Е, па седи овамо на кола, та и ја сам из Т. Јефта се попне на кола, а Панта Рибарев ошине коње, па покасаше ћутећи једно две дужи, рекао би, хтеде тиме показати Јефти, да се нема за што кајати, што је сео на кола. Кад коњи опет лакше пођоше, онда ће Панта да поведе разговор: — Па шта си ти, момче? — Свршени препаранд. — А шта си радио код проте? — Искао сам штацију. — Е, па шта ћеш сад опет у Т . . . ? — Господин прота ми је обећао, да ће ме онде наместити за учитеља, само ако се допаднем оцу Илији. — Хм, хм. Дакле нама за учитеља? вртио је главом Панта Рибарев. — Па вама, да бог ме, кад кажеш, да си и ти из Т. — А хоћеш ли и ти бити такви, као наш иоп што је? — Од куд ја да знам, какви је ваш поп? — Кад крсти, не докрштава; кад сахрањује, не допојава. Ето, какви је. — А, то код мене неће бити. Мој чича, док чујеш мене на опелу појати, и сам ћеш зажелити, да умреш, па да те ја опојам. Панта га стаде по преко мерити. — Познајем ја много попова, који су ништа спрам једног препаранда. Ал чекај само, док ја будем ваш учитељ!