Stražilovo

10(51

СЈТРАЖИЛОВО. БР. 34.

1062

У подне је слао поп Илија по њега, али га Пера звонар није могао разбудити. — А ти га остави до сутра нек се испава! С вечера, кад је дневни посао посвршаван, обично се скупе људи пред грковим дућаном на разговор. И вечерас је тако; а разговор о чему ће да се врзе, него о Јефти Ижичићу. — Је л' ко видео данас новог учитеља? запитаће Неца кројач. Сви ћуташе, само ће се Јова бербер похвалити, како га је он још јутрос срео, кад га је Пера звонар пијана водио кући од попе. — А куда кући ? — запита оштро грк Спира. — Зар је тај вуцибатина већ и кућу стекао у Т .. . . ? — Па ми смо му назидали, — рече Јова бербер поругљиво. — Шта смо ми назидали? — Та па школу. — Школа је за школу и учитеља, а није за протуве! — избрекне се грк љутито. — Е, па он је већ наш учитељ. Зар ниси чуо, како је још јуче онамо на рогљу дао свој општини на знаље, да је њега попа поставио нама за учитеља? — Бре, видећу ја то; само док ја одем проти! — Ех, па ти си послао и Панту Рибаревог проти, па шта је? — примети Јова бербер, коме је неправо било, тто се грк Спира истиче увек за најмудријег, а овамо није био ни у „вандровци" ни где, него, како је код оца изучио трговину, тако је после очине смрти и наставио радњу ту па ту. А он је бар видео света; био је, као калфа, чак у Бечкереку! — Слао ја Панту, не слао. Ал ти ћеш видети, Јово, да та хуља неће бити наш учитељ — заврши грк, ударајући нагласком на сваку реч, и уђе у дућан. — Већ ако га ни поп неће? — примети за њим подсмешљиво Јова бербер. — Та знаш, Јово, има, реци, и Спира право — настави ђођа опанчар. — Оно јест, реци, поп — поп; ал ваљ'да баш не мора бити увек, реци, на његову? — Е, није, већ на твоју! — ућутка га Јова бербер. — Немој ти, Јово, попу држати страну прихвати сад опет Арса Шалајићев. — Ја сам, до душе, казао јуче, да не треба од тога момка свашта истраживати; ал онда још нисам знао, да је, не буд' злу речено ....

— Не држим ја попу страну — корачи ближе Арси Јова бербер, па ће онда тишије: — а! шта Спира увек мудрује, кад знам, да неће ништа израдити. Нисам ни ја за тога вуцибатину, што рекао Спира. Та само да си га јутрос видео! Ал не можемо ми ништа без попа. Њему треба да одемо, па да му говоримо, нек нам не меће тога за учитеља. У овај мах изађе грк Спира опет из дућана, па чује Јовине последње речи. — Шта, попу да идемо? Томе, што не докрштава и не допојава? Ко хоће нек иде, ал ја не идем. — А, ни ја, реци, ни ја — пристане ђођа опанчар, а и остали дрмнуше главом у знак, да неће ни они. Само је Јакша Мишљеновић слегао с рамени, не поњајући, за што су ти људи данас усташ тако против Јефте Ижичића, који тако лепо пева?. . . Док се пред грковим дућаном овако ломила кола под Јефтом Ижичићем, дотле се и он пробудио. Нротрља очи, погледи око себе, па види, да — не види ништа. Мрак је. Глава му је, као ступа. Пође премишљати, где је, и шта је с њиме, — ал у томе га опет превлада сан. Кад се и опет пробудио, — још увек мрак Сад му је глава већ бистра; осећа, да се испавао до вољане, те би могао и устати. Пипа око себе, па позна своје лежаје од прошле ноћи. На пољу петлови кукуречу, ал то је за њега непоуздан сахат. Он по кукурекању петлова не уме да разазна, које је доба ноћи. Устане, да изађе напоље, не би ли где видео живе душе. Пипа по зиду, тражећи врата, па наиђе на хаљине о клину. Стане, па се замисли, — какве су то хаљине, кад он зна, да је та соба празна, као његов џеп. Мора, да ту још когод спава? — Хеј, устај! — повиче, ал нит се ко одзива, нит чује хркање, или бар дисање какво. Пипајући даље, наиђе на врата. Притисне браву, — јест, сутра! — врата закључана. У то се зачује са сокака рог. Од све невоље стане бројати трурукање, и изброји дванајест. — Дакле поноћ је Неки мрави му почну милити испод коже. Није шала, — сам самцит закључан у празној соби, у то глуво доба, а на зиду висе нечије хаљине. Ко зна, какви их је дух обесио онамо, док се он можда по гробљима и раскршћима мота? Та помисао натера страх на њега, па ни макнити се не смеде од врата, већ стиснио обе-