Stražilovo

1203

ОТРАЖИЛОВО. БР. 38.

1204

исписати са свим, како су Ј1аза и миш са халапљивости страдали а рундов-бундов опет с тога, што замеће кавгу. „Гојко у лову", који не зна, на који ће лепгир : Гле, још један, па још један, Ловац глене у округ, 11'онда запне, ц'онда надне, Па се прући кол'ко ј' дуг. 11а „ Јоја и гуска", који не да мира гускама, већ би се тукао, а кад гуска полети Да јуначки мегдан деле А наш јунак шумангеле! „Марко у шкрипцу 1 , који је знао тако дивно да краде, и ком се напослетку причкињио реп: Пије мука без маука, Спопаде га зној и стреп, Та то боли, врашки боли. Пије шала, стиснут реп. Па бар да га нико не зна! 15ећ к'о да је дун'о рог: Слетили се силни врапци, Па душмана гледе свог. „Куцов џоња пред вратима", „Никадмира" описују јаде кереће. Цео дан је у послу или у невољи сиромах Мура, па: Легнем мало да продремам, Јест', ни онда мира немам; Ту је трка од чељади, Ту су муве, ту обади; Макар лег'о полеђушке, Макар лег'о потрбушке, Свирају ми око њушке. Ни за часак не смем лећи То је баш керећи ! „Неће мачка да се сиграмо", „Разговор", „Брацин рачун". Уф, ала јетомука! На пољу се играју деца, „Пантина чета већем машира" а он, сиромах браца, мора да рачуна. Судећи по пажњи његовој, неће свршити свој рачунски задатак. „Како би . . . Како би то стајало: Кад би стари дека Напио се млека, Па завијен у јастучак Преспавао ручак. 11а „У бувари" у којој је мали Рашко: Гледајте га мали, стари, Како седи у „бувари". Ма да крије лице своје,

Ми га ипак знамо ко је: То је онај мали Рашко, Ненослушко и несташко. „Чворак" вели о себи: Пе знам певат' баш на ноте, Да се топиш од милоте, Али певам брзо, лако, Сад овако, Сад онако. П к'о ласта, кад цвргукне, И к'о славуј, кад нромукне; И к'о кос, Ал' кроз нос; И к'о чорба, кад се срче; И к'о врата, кад зацврче; И к'о тОчак, кад зашкрипи; И к'о лонац, кад прекипи. „Циганин фали свога коња" је хумор прави. С каквом слашћу морају читати деца ту песму, а што је есенција у том хумору, то је, што ће деца веровати ама баш све, све, и то, да је коњ бржи од олује, јер је утекао од ње, и то тако, да му је само покисао — реп. ,.11и-пи, пи-пи!" А би л' јели мало каше? „Сад ће се донети." Како вам се свет допада ? „Но, може поднети". „Бела штета", „Мали сликар", „Ала су то грдне муке", „Ко си ти?" „Уф", „А!" „Оцачар", „Бобук од сапунице", „Мали фалозоф", „Мој лов", „Охохо!" „Пера и његов Каро", „Ахаха, ахаха!" „Свако црта како зна", „ПураМоца", „Без тога је могла бити", „Двазеца", „Браца ђока на коњу", „Серенада", „Читају", „Зашто? — зато", „Тужно и радосно" . . . Ево, све те песме узесмо тако рећи на дохват из „Невена" чика Јовиног. Деца знају те песме, звају их на памет а треба да их знају и старнји. Но знају их и они. „Кад Невен дође, знаш, једва чекам да га прочита моја мала Деса, па да га читам и ја, а богме је кад кад и преварим, па узмем лист пре ње — да ви'ш онда плача и вике; да се умири, читам јој ја, е, али она хоће сама да га чита." Тако ми рече пре неки дан један пријатељ мој, човек иначе озбиљан. * Чисто ми је жао, што се приближујем крају; али, свршетка мора бити. Тешко, врло тешко се растављам са својим предметом; али ми огтаје свагда могућност превртати по песмама Змај-