Stražilovo

1243

СТРАЖИЛОВО. БР. 39.

1244

сам овога лета спевао коју песму. Рекох му, да сам до душе коју спевао, али ипак да нисам био расположен као што треба. „Чувајте се", рече на то, „од великог посла. Баш то је, од чега пате наши најбољи, баш они, у којих је највише дара и најбоље тежње. И ја сам патио од тога те знам, како ми је шкодило. Шта све није отишло у тартањ! Да сам написао све, што сам могао добро написати, не би доста било ни сто свезака. „Садашњост хоће своја права; што се песнику намеће дан на дан, биле то сад мисли или осећаји, то хоће и треба да се искаже. Мути ли нам се пак по глави какво веће дело, онда се не може ништа друго да ради, све се остале мисли занемарују, и човек за све то време напушта и удобност живота свог. Како ли треба само напрезати и употребити душевне силе, да се што велико доведе у ред и да се дотера, и колико је снаге и мирног положаја у животу нужно, да ее то све ваљано, као из једног лива, изради! Нисмо ли се пак у главном латили правога, онда је изгубљен цео труд; нисмо ли пак при тако великом предмету господари и над појединим му деловима, онда ће целина местимице бити лоша, те ће нам се то и нребацивати; а из свег тог шта бива: у место награде и радости за толики труд и толико пожртвовање наићи ћенапесника неугодно осећање и снага ће му малаксати. Лати ли се пак песник дан на дан само садашњости, и израђује ли оно, што му се нуди, одмах, са свежим расположењем, зацело ће онда израдити и што ваљано, и ако му који пут што и не испадне за руком, није ништа баш ни изгубио. „Ето Августа Кадна у Кенигсбергу, красан дар! Јесге ли му читали „Отфрида и Лизену" ? Местимице је тако, да не може боље бити: стање на Балтијском приморју и све, што је с тим у свези, врло је добро. Али то су само лепа места, целина неће ником пријати. И како се није само трудио, и колико је снаге уложио у тај рад, да је чисто изнемогао! Сад је написао трагедију!" 11ри том се Гете насмеши и застане на тренутак. Ја прихватим и речем, да је, ако се неварам, Кадну у „Кап8(; ип<1 А11ег(;ит и саветовао, да обрађује само мале предмете. „Да богме да сам", одговори Гете; „али зар се ради, што ми стари кажемо ? Сваки мисли, да најбоље зна, и том се приликом многи изгуби а многи лута дуго тамо-амо. Али сад није више доба, да се лута, за то смо ми стари били ту; и какве би хасне било од нашег пипања и лутања, кад бисте ви млађи људи радили то исто? Не бисмо напредовали онда никад! Нас старије су још хвалили, што смо лутали, јер не нађосмо утрвене путеве; ко пак доцније ступи у свет, од тог

се захтева више што, да не. лута и да не пипа по мраку по ново, већ да се користи саветом старих и да одмах корача но добром путу. Не треба да се задовољимо тиме, што идемо корацима, који ће нас некад довести к мети; већ сваки корак треба да је мета и да важи као корак. „Примите те речи и гледајте, како ћете их са собом довести у склад. За вас се не бојим, али ћу вам можда помоћи, да лакше пређете преко доба, које није за ваш положај. Обрађујте за сад, као што рекох, омање ствари, али тако рећи на ште срце, што вам даи пружа, и онда ћете у главном израдити и што ваљано, и сваки дан ће вам донети по које радовање. Пошљите такво што у часописе; али немојте се никад прилагодити туђим захтевима, већ радите свагда, како сами за добро нађете. „Свет је тако велик и богат а живот тако разноврстан, да ћете свагда имати повода да спевате коју песму. Али то морају бити песме пригодне, које ствара прилика, т. ј. збиља, спољашњи свет мора бити повод и предмет њима. Какав особити случај постаје тек тако општи и песнички, кад га иесник употреби. Све моје песме такве су песме; њих је збиља побудила, потакла и у њојзи имају своју основу и своје земљиште. Не држим ништа о опим песмама, које се хватају из ваздуха. „Не ваља рећи, да збиља нема песничке занимљивосги ; јер баш у том се показује песник, што је толико уман, да и обичном предмету зна да нађе занимљиву страну. Збиља треба да да мотиве, тачке, о којима ће се говорити, праву језгру; али песникова је ствар, да изради лепу и живу целину. Би знате Фирнштајна, т. зв. песника природе; он је спевао песму како се сади мељ, и то врло лепу. Сад сам му дао да спева занат, особито песму о ткалцима, и уверен сам, да ће му испасти за руком, јер је из детињства живео међ таквим људима, предмет му је познат, те ће владати њиме. И ту баш и лежи корист тих малих ствари, што може бирати такво што, што нам је познато, и чиме можемо владати При каквом великом песничком делу не иде то, ту се не да избећи ништа, и све се мора истинито приказати, све, што спада у целину и што се у план уплести мора, Млађи познавају пакствари с једне стране; велико дело пак захтева многостраност, и при том се наседне." Рекох Гетеу, да хоћу да спевам велику песму о годишњим временима, и да уплетем радове и забаве свију сталежа. „Исти случај," рече Гете иа то; „много вам може испасти за руком, али гдекоје не, које још нисте добро проучили. Рибара ћете можда добро описати, али ловца не. Није ли пак целина као што треба, није онда ни добра, ма како добре