Stražilovo

1283

ОТРАЖИЛОВО. БР. 41.

„Од куд вам паде на ум то питање?" рече, осмехнув се на ме. „Судим по вашем звучном говору." „Па што не бих признала", рече, „било је кад сам ја радо, врло радо певала, ал то је било тако давно, врло давно", дода лако уздахнув, па онда нагло, као да се бојала, да се та тема не продужи, дода: „Имате ли млого учити?" „Како кад", одговорим јој; „ал мало по мало, па ћемо и то прекужити". „И ја сам некад радо учила", рече она, „имала сам брата, који је био врло добар ђак, па уз њега сам се и ја по нечем учила. Бар да ми је он жив остао." „А је ли давно умрво?" запитаће домаћица. „Врло давно. Ал манимо се тога, то није згодан предмет о коме би требало говорити у тако веселом друштву", рече, а ми опет приметисмо, да је рада избећи сваки даљи разговор о својој прошлости. Што се год више разговарасмо с њоме, све се више уверавасмо, да је ванредно образована и да јој је и душа исто тако лепа као и сама она. Крај лепа разговора никоме не паде ни на ум, да погледа на сахат, и тако је било већ доста касно, кад смо се разишле. На два дана после те вечере, одемо једно после подне Софијиној газдарицн, да јој бајаги начинимо захвалну посету. „Но", рече нам она, „за ову новост, што ћу вам данас рећи, не ћете ми баш бог зна како захвалити." „И1та?! Зар се збило нешто за време док сам ја била у школи?" упита Софија. „Дакако, ал само да знате шта? -1 „Та немојте нас мучити", примети Даринка, „има нас и такових, којима шкоди незасићена радозналост." „Е, чујте дакле: Госпођа Изабела биће код нас у кући још само осам дана." „Шта наопако, а куда се сели?" упитасмо као из једног грла. „Та то баш и јесте оно, не сели се никуд, ил боље да речем, сели се из вароши." „А куда?" упитаће Софија. „Рече ми, да мора на неки позив ићи кући. Платила ми је за стан целу тромесечину, а казала ми је, да стан могу одмах издати, јер она већ за осам дана иде. Све то рекла ми је сад, овог тренутка, та нема ни по сахата како је отишла. Ево на овој одмакнутој столици је

седила она, а ево овде ја. Можете мислити, како ми је било!" Не знам, како је било њој, ал да смо ми од чуда занемиле, то знам. Није шала! Таман смо се почеле радовати, да ћемо како год успети у испитивању њене прошлости, а она сад да нам се, тако рећи украде испред очију! Размишљавале смо бог зна како, не би л' се довиле, са чега сада тако ненадно одлази, ал све је било заман. „Да сам ја на вашем месту и да мене та радозналост толико мучи", рече Даринка поругљиво, „ја би смело изишла пред њу и замолила би је, да ми приповеда свој живот." „А она би била луда, ако ти иза тих твојих речи не- би показала врата", одговори јој Софија. „Ал окром шале", настави Даринка, „ја не знам, како сте могле доћи на ту мисао, да ћете све, што желите, дознати, тек онако иза њених леђа. Тек се нисте могле надати, да ће вам њен животопис пасти с неба." „Мислиле смо, да ћемо се мало по мало са њом упознати и да ће се у разговору она сама издати. Да, то смо мислиле, и то с тобом заједно; ко те чује, мис<ио би, да ти не знаш ни шта је радозналост. Ал збиља, можда се теби доиста чини, да се радозналост једе?" „Да л' њу ко једе, то не знам, ал да она једе вас, то је извесно. Не могу, до душе, рећи, да и мене не би занимало, да понешто о њој дознам; ал кад не иде — е па шта је онда. Треба одмахнути руком, па хајд збогом." И можда би се њих две још дуже препирале, да се на врати не указа домаћица, носећи у руци пуну чинију укувана воћа. „Ево, да вас прође јед", рече, и спусти чинију на сто. Ми се примакосмо чинији, и за кратко време је испразнисмо. По свршеној ужини силом окретасмо разговор на све могуће предмете, само да не би морале говорити о госпођи Изабели. Уједаред ће приметити Софија: „Ено, отворени су јој прозори, она је у у башти, хајдмо на поље, да седнемо на клупу." И за кратко време седиле смо на дугачкој клупи, која је била укопана под прозорима госпође Изабеле. Селе смо да учимо, ал овамо онамо, па се опет раз^овор заче о њој. „Па можда нам она и не би замерила, кад би је ми замо.шле да нам каже од куда је, где је до сад живила и јога по где-што о себи."