Stražilovo

1331

СТРАЖИЛОВО. БР. 42.

1332

године 1860., кад се оно народна свијест поче будити из дријемежа, завладају и у књижевности нове тенденције. Манзони сада изгледаше као натражњак ономе народу, који хоћаше да истргне Рим из црквенијех чампрага; с друге стране, у моралној пријестолници Италије, како тада Милап називаху, бијаше још жива успомена францускијех ослободитеља; тако да млади писци, да угоде својим комшијама а нажао учине Папи, поведоше се за францускијем романтицизмом, који у тежњама бијаше сасвијем противан италијанском, калупећем се дотле по романтицизму њемачком. Французи бијаху тада на врхунцу своје политичке моћи, не само, него дрмаху и жезлом европејског укуса. Што год дакле у Италији знађаше перо у руци држати, узе да слијепо опонаша француску моду. Начело „умјетност умјетности ради" би дотјерано до крајности. Сав производ тадашње миланешке школе не бјеше друго но ропска имитација Виктор Хига, Готје-а, Бодлера и Де Мисета. Сгарој оригиналности народне литературе нестаде сасвијем трага. У томе обиму издаде Иван Верга своју ,,Еву", роман који га је на глас изнио међу читалачком публиком. Вергина Ева спада у коло оних елегантних, страствених и бесавјесно окрутних створења, К0 ЈУ Ј е У књижевности најприје удомаћио млађи Дима. Јуњак овога романа, то је умјетник којега мори жеђа за славом и љубави, те који умире, на свршетку, од сичије, те помодне болести откад је госпођа са камелијама написана. Радња се развија у госпоцком обиму, у метежу елегантног живота, гдје се читаоцу непрестано предочују, кроза шуме екзотична биља, обасјане живом свјетлошћу злаћених дублијера, голе женске плећи и црни мушки фракови. Дјело ово не бијаше без мана, не бијаше још оно што се данас зове „роман психолошки," али, као слика вртложног живота умјетничког, допаде се у велике; особито са свога облика, који се одмицаше од дотадањег обичаја За „Евом" дође „Причање о црноглави," сјетна историја једног сиромашног дјевојчета, коме црни манастирски зидови бијаху узаптили тијело, а љубав и празновјерје измородавили душу. У овом другом дјелу, које каеда бјеше задахнуто дубоком душевном боли, показиваше сачинитељ већ ону аналитичну моћ, којом се кашње одликовао. Овдје се Верга у погледу форме држи још свог првог начина, ког је доцније не знам коликим успјехом — сасвијем забаталио, ударивши трагом Золина имперсоналног романа.

Након овијех романа издаде Верга низ сеоскијех новела, у стилу Ауербаха и Брет-Харта, с којијема, због живописне реалности којом сликаше сицилијански народ, заслужи име првог италијанског новелисте. У овијем приповијеткама природа и карактери саздани су таковом истинитошћу, таковом крјепкошћу, да им се морамо чисго дивити. Ауктор је нашао, тако рекућ, сам себе. Његове су мисли можда гдјегод малко смионе, неке истине посве сурово изложене, али поред свега тога фантазија се чигаочева узбуђује а срце силно разиграва. Будући по својој нарави испитивач, не жали Верга боја а да нам своје утиске приопћи. Никаква га сатвар неплаши, ништа не може да га обузда; он ће вам једнако описати најпротивније страсти, од дугпевног уздаха до спрдања каква објешењака. Дану послушајте у својој карактеристичној суровости овај призор између двојице заљубљеника на селу: „Око подне сједоше да присмоче малко црна хљеба и који чесан лука. Тодор бијаше донио у тикви вииа, добра вина самотока, те га непрестанце нуђаше Симани, а сиромашно дјевојче, ка оно ти ко није вичан пити, почимаше језиком шеврдати, а глава јој тешчати. Кад и када погледиваху једно на друго и удараху у смијех, не знајући ни сами за што. — Еј, да смо нас двоје муж и жена, могли би сваки дан заједно ручаги, рећи ће Тодор пунијем устима, а Симана обори очи на земљу, е је момак некуд чудновато гледаше. Наоколо владаше мртва подневна тишина, ни најмањи се листак не мицаше; хладовина бијаше ријетка, а у зраку све мирно, дочим лагано зујање мушица кроз љетну омарину дражаше их слатко у ушима. Наједаред струја свјежег ваздуха задрма врховима оближњих храстова. — Љетина ће да буде добра и за богата и за сиромаха, настави Тодор, те, ако Бог да, о јематви, заштедићу коју пару... па кад би ме још ти вољела!... — и пружи дјевојци тикву. — Не ћу, не ћу, бога ми, више ни капи; одврати она сва жарена у лицу. — Шта ти је па си се тако заруменила? упита је момак смјешећи се. — Не ћу да кажем. — Знам ја: јер си двапут сркнула. — Није с тога. — Да није с мене? Младица га лупи шаком по плећима и удари у манити смијех.