Stražilovo

СТРАЖИЈОВО

лв?,не?1?иј УРЕђУЈЕ МИЛАН ОАВИ11.

БРОЈ 45.

У НОВОМ САДУ 7. НОВЕМБРА 1885,

ГОД. I.

0 ПРЕНАШАМ КОСТИЈУ ЉУДЕВИТА ГАЈА И ВРЛИХ МУ ДРУГОВА.

^ЈМц.ети, песмо моја, хрватскоме крају; ^^Ако немага крила, ти на уздисају. Отварају с' раке, што д^угове деле, Њине дичне кости здруЉити се желе. Потомство се жељам' покојника клања, Здружује им кости под сводом штовааа. Будилници свести и намере красне, Носиоци мисли тако горостасне, „ Стармали".

Би сте сада мртви — време напред хуји, А ми изложени вихору, олуји. Над здруженим гробом ту стојимо ибмо, Ту стојимо нбмо, само уздишемо. Ох, здружени гробе, сијни зраком новом, Обаспи нас топлим својим благословом; Причај старо доба, да се ојачамо, Научи нас оном, оном — што не знамо! 3-Ј. Ј.

ече, диже се, отвори орман, изнесе пред нас споменуте листове и поче читати: „Од чега сам стрепио, свршило се. Пре шест недеља зовне ме отац к себи. Мислио сам да жели, да му помогнем што писати — као што сам чешће чинио — ал чим сам ја ушао у собу, рече ми он да седнем уз њега, јер хоће самном да се разговара о врло озбиљној ствари. Пошто сам учинио што ми је рекао, започе он овако: „Видиш, синко, ја сам у ово последње време врло много мислио о теби, и дошао сам до тога, да би требало да се ти ожениш. Би ли ме хтео послушати?" „Би, јер то сам већ и сам имао на уму", одговорим му некако збуњено, јер свачем сам се од њега пре надао него томе. „Па", настави он, „ја сам ти нашао девојку. Добру, лепу, ваљану, имућну — једном речи: добру партију у сваком погледу." ^Дозволи, оче, да те прекинем и да ти нешто приметим."

УШШЕНА. ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА. НА1ШСАЛА МИЈ1ЕВА СИМИЋА. (Свршетак.) „Да чујем." „Предлог твој усвајам, ал опрости, што морам одбити твоју понуду да ми проводаџишеш." „Како ти то мислиш?"

„Добро дакле, ево ћу ти се изразити јасније. Ја и сам увиђам, да треба да се женим, ал не осећам потребу, да ми ти проводаџишеш, јер ја већ имам девојку." ; ,Тако", рече он, а мени се учини као да му глас задрхта, па онда, као да говори себи, дода: „Томе сам се ја надао." „Да, оче, ја сам себи изабрао девојку и надам се, да ћеш с мојим избором бити задовољан." „Да се разумемо", рече он. „Мени се чини да сам погодио, коју си девојку ти изабрао. То је Ела; је л' тако? „Тако је, оче, ти си погодио." „А знаш ли, коју сам ти девојку ја наменуо ?" „Мени се чини да је Изабела." „Јесте. На реци сам, зар се за њу не може све оно рећи, што сам ја рекао?"