Stražilovo

1411

СТРАЖИЛОВО. БР. 45.

1412

„Може, оче. Ја је као таку познајем, и кад бих имао рођеног брата и њему бих је од срца препоручио, ал ја је не могу узети." „Не можеш. А за што?" „Оче, ја већ волем." „У свету је млого таких случајева, ал околности често упућују човека, да учини оно, што га учи памет, а не чему га гопи срце, и можда је тако боље." „А какве околности сметају мени да не узмем Елу?" „И ја је волем, ал она је сирота девојка." „Ал је врлинама исто тако богата као и Изабела." „А ако би ти ја као отац световао, да пробаш да је заборавиш?" „Оче, ти тражиш од мене оно, што није могуће. Ја те волем и поштујем, и чини ми се, да ти никад нисам дао повода, да у то посумњаш, ал ти кажем: ишти да чиним што год хоћеш, ја сам готов на сваку жртву, ал своју љубав и Елину срећу не могу ти жртвовати." „Мене твој одговор ни мало не изненађује, тако би говорио сваки, који би био на твом месту. Ал послушај ме, синко Ти си млад; ти не знаш да има у животу небројено м !Ого потреба, које треба подмиривати, и да се у случајевима, где за то не достаје средстава, не само заборави на љубав, него бива да иаићу прилике, које повлаче за собом најгори живот. А ти не смеш сметнути с ума, да си ти без икаква капитала и да је и Ела сирота девојка. Мени се чини, да би ти био срећнији, кад би узео Изабелу." „Не замери ми, оче, што морам да ти кажем, да би те ја о противном уверио " „То се теби сад чини; ал бојим се, бојим се да се не покајеш." „Дозволи, оче, да те подсетим на оно доба, у коме си ти био баш у овакој прилици у којој сам ја сад. И ти си имао да бираш: ил девојку по срцу, ил ону, коју ти је твој отац препоручио; и ти си имао пред очима љубав и околности; па шта си учинио? Напусгио си очеве савеге, превидио си околности и узео си сироту девојку, коју си волео. Па метни руку на срце и реци: има ли срећнијег домаћег живота, него што га ти делиш са нашом матером?" „То признајем, ал има још нешто, што ти морам признати. Видиш, да сам онда послушао оца и узео богату девојку, не би сад дошао у прилику, да гоним свог сина, да напусти ону девојку, коју воле, за то, што је сирота, јер

би онда мој син био у таким околностима, да му не би нишга сметало да бира но срцу. А веруј, сине, да је сад мој положај гори од твога, и да је млого теже мени, што од тебе тражим, да ме послушаш, него што би било теби, кад би ме послушао. Добро пази, синко, да и ти као отац не мораш доћи у положај у коме сам ја сад. Веруј мојим речма, биће ти много теже него сад." „Ја увиђам, оче, да је свака твоја реч на месту, али ти крај свега најодлучније велим, да Елу никад нећу напустити." „Ни онда, кад ти ја као отац то светујем?" „Ни опда." „Ни онда, кад те ја за то молим", рече он, а чујем како му глас дрхће од узбуђења. „Ни онда, оче, јер ја молим тебе, да ме не гониш да чиним оно, што је немогуће." „Ни онда, кад би ти твој отац рекао, да ћеш само тако моћи спасти њега од срамоте, да ћеш само тако сачувати његово поштено име?" рече он, задрхта, па покри лице рукама. Мене као да је гром поразио. Скочим са столице, приђем му, седнем на диван уз њега, узмем га за руку и хтедох га запитати, шта ће то да значи. Ал кад сам му скинуо руку с лица, упрепастио сам се: лице му позеленило, а суза сузу стиже Он заћута, а глава му клону на груди. Оставио сам га неко време тако, па онда га узмем за руку и рекох му сасвим благо: ^Реци ми, оче, све, што имаш да ми кажеш." „Тешко мени кад сам дочекао, да то признам пред својим сином", прошапта он. „Мислио сам, да неће доћи до тога, ал кад бог тако хоће, нека буде. Слушај ме, сине, па немој да ме осудиш, немој да ми замериш, помисли увек на то, како је мени било тешко, што сам пред тобом морао то да признам." „Говори, оче", тешио сам га ја, „ја те и сувише поштујем, а да бих те могао за што осудити." Он дубоко уздахну па онда поче овако: „Ти знаш, да је мене покојни Гајстерхоф поставио за тутора Изабели и њеном брату. Зааш и то, да је мени поверио потпуну и неограничепу власт у руковању свег њиног имања. Наредба његова гласи да половину истог издам Изабели на дан њеног венчања, а половину брату јој онога дана, кад буде пунољетан. Разуме се, пред судским сведоцима А ја, ја —", рече и грчевито ми стиште руку, „ја сам готово половину тог имања потрошио." Ја сам осетио, да ме зној пробија. Свачем