Stražilovo

7

(Л']'АЖИЛОШЈ

Ни већа нити лепша од њега, А иразна, нуста, — четир зидине, То јест када би била празна, да, . Ал' ено свуд се плесан разап'о И свуд су млази-трази од кише, Што кровом уз дуж пробија. Новлачи се траг Од кише дебеле, К'о уже звонца куће богате. Ох како ли је кужан ваздух ту, Од уздаха и плесни тегобне! Пси какве господе, Што су на бољи навикнули стан, На овоме би месту скапали... Чамово дрво кревет, чамов сто, Које ни пиљар не би купио, Крај дрвенога стола сламан џак, Нод столом опет две-три џачине, Црвоточан је сандук узглавље И то је читав собњи намештај. Ко живи овде? Уз уморени жижак тињави 1Јоре се мрак и светлост... ЈГикови Виде се бледи као слике сна, И дршћу у том мраку готовом. Вара ли светлост око, или су Ти, што под овим кровом станују, Заиста тако бледи К'о неки духови ?... Убога, уда породице ти! Крај кревета на сандуку Седи и доји мати детенце. I Гесретно невинашце, Већ је промукло од плача силнога. Гле, како сиса суве дојке те, Но залуд јер су — суве. Жена дубоке мисли премишља И, да је боле мисли, види се. К'о кад се крави с куће снег, Тако јој сузе капљу из ока, Капљу... и квасе лице детиње. Ил' можда жена ништ' и не мисли '. Ј Можда без свести, тек из навике Просипље сузе тако потоком К'о што из стене вода отиче? Старије дете спава Крај зида на кревету У чаршав претрпано, Испод ког вири труње од сламе. Ох спавај, спавај, створе несретни, И снивај хлеб у сувој ручици, — У сну је и краљ бити слободно.

Млад човек, госа, родитељ, Крај стола седи чела спуштена... С овог се чела диже ваљда мрак, Што целу собу пуни? К'о књига нека чини с' чело то, Где но су беде све, све списане. Ил' слика нека, што но представља Болове безброј жића сломљених. Ал' испод мрачпог чела ока два Вргнута горе небу високом К'о до две звезде сјају, Никог се не страшећ А страшне свакоме. Поглед јури Ај далеко, горе, више све, И губи се у томе бескрају, К'о ор'о за облацима. II. Мирно све у свету с поља, Мирно и у малој изби Тек каткад с ноља ветрић устане, Тек каткад мајка овде уздане. На постељи горе лежи чедо бледо, Уморене ноге о зид упрле. II дете јеца, гласом слабачким, К'о да му глас из гроба допире: „Ох бабо, — хлеба! На силу ево не мож' заспати, На силу ево пробам, не могу. Бсли ме глад, већ хлеба, хлеба дај, Покажи, да га видим само бар!" „Ох чекај сутра, чедо несретно, ()х чекај сутра, сутра добићеш, Добићеш хлеба — беле циповке." „Дај данас сухог, црну корицу, На част ти сутра бела циповка, До сутра могу већ издахнути, А знам, издахнућу. Откада чекам на то сутра већ, Још кад си каз'о на га нема још, Већ све је данас , увек трпим глад. Ко умре, бабо, чуј, Да-л онда глад у гробу осећа?" „Не, дете, не, Ко умре, томе хлеба не треба." „Па ја бих умр'о, бабо, ала бих. .. Начини мени сандука, Нека је мали, бео, Онако бео као мајчин лик, Носи мене у гроб,