Stražilovo

Па земље нагрни ... ()х ал' су сретни мртви спи, Јер — не гладују." Ко каже, да је дете Скроз невино? Кам таки нож ил камо оштри мач, Да грознију, ужаснију У срце рану уреже, Нег' што су овог оца Ганиле речи детиље. Јадни бабо! Држ'о се, стезао се, Ал' суза опет изби напоље, И он се горе маши, Дрхтавом руком око убриса. Помисли, да му ј' срце препукло. Па да му тече крв. К'о данас никад не протужа јога, Ал' сад од тешког бола проплака: „Ти боже, за што да ме саздаде? Што м' не остави онде у „ништа", Куд би ми натраг сад тело и дух! Ил' гато ме створи човеком, Што даде пород ми, Кад га не могу ранити Као пеликан крвљу рођеном?!. . . Ал' стани, речи на устих! •5на бог, шта ради, знаде бог: Слеп човек не мож' тајну прозрети, А рачун од њег не смеит искати, ()н ме је посл'о на море 0 дугау метнув иглу правачну Куд ова води, ићи ћу. Ево, сине, ево, Јога ово парче хлеба поједи, Појеј га слатко, то је последње, За сутра сам га склонио ал' на, А сутра бог зна шта ћега добити. Лакомо-радосно Дочепа дете хлебац На кревету се исправи И стаде да је слатко загриза, Корицу тврду, суву. Очи му чисто сијаху Од радости, од среће велнке. Кад прогута већ мрву последњу, Сан га обхрва, (Наставиће се.)

Паднувгаи на-њ к'о сутон на земљу. Обори главу на јастук И заспа и већ поче сањати, Јер му се лице насмехивало... Ох гата ли сања, о чем ли? 0 сандуку, о гробу ил' хлебу? Уз њега леже и мајка Са млађим дететом И обгрливши руком обоје Заспа на крају голе дашчуре. Отац се диже од сгола, На прстима се примаче кревету, И стаде пред њим руку скрштених, И замисли се: „Једва сте једном Већ сретни, мили ми! Не осећате живот; Сан вам је скин'о с плећа Големи терет тај, Што га по вас дан вучете. 0 сири моји, јадни, љубљени! Боже, па зар их већма воли сан Нег ја? Кад ево он их чини сретнима А ја не могу да их учиним. По сад све једно, доста — сретни су ! Спавајте ми, драги, Спавајте ми — лаку ноћ !" Све троје поспано К'о свето тројство породичног жића Целова руком благосиљајућ' (Кад рука ова не мож да им даде Што друго, него голи благослов!) П'онда се опет врати на место. Јога једном баци поглед На заспали кревет, Поглед љубак, сладак, благ, — - •' Нек се заспали у сну Веселе као горе анђели. ■ П'онда оде, седе на прозор — И загледа се у мрак дебели, Ч, ; Загледа право, огатро, дубоко, '^->4. Мислига, да хоће светлим очима Да га зажеже, да га — провиди. Влагоје Бранчић.

-чт/мл/7/1 с22> Г'Ј\!\ГЛ г.-ј-л