Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО

било скоро никад разговора. Јован и Живко сматрали су Рајкове назоре за спрдњу а тако исто је и Рајко сматрао њихове назоре. 1Та шта онда и да говоре, кад не могу један другом доказати ништа. Иначе се пршшчно гледали и слагали. — Да немам прексутра термин, рече Рајко, баш бих у здравље твоје нове љубави попио коју чашу више.

— А ти гледај, пићу ја, рече Живко и поче се церекати. —•- То већ нећу, одговори Рајко, него прексутра ћемо се и тако овде наћи, сад прошао или бубнуо, па онда можемо коју и преко реда. Дотле ћеш за цело напредовати, па ћемо имати који ипПпз више. — Дакле стоји, рече Живко. — Не МарИМ, ДОДа Јован. (Наставиће (Ј МјИ

ПУТОПИСНЕ ЦРТЕ.

ЈЕДАН ДАН У М II. Др. Цобор ће ући у примасову палату, да преда старине па ће том приликом распитати: да ли ћемо и када ћемо моћи изићи пред примаса, да му се поклонимо и да замолимо за дозволу, да разгледамо збирке његовог музеја а дотле ћемо ми мало разгледати примасову нову палату овако из дворишта. Таман су Валтровић и Милутиновић пошли да разгледају неко старо римско камеље по дворишту, ето ти нам др. Цобора где се враћа са поруком; да ће нас Његова Еминенција кардипал и примас угарске, Јован шимор, радо примити у подне — ма да је нешто болешљив. Према томе срочисмо, да се попнемо па брег и да до подне разгледамо чувену цркву — базилику. Пођосмо улицом, што води у варош, и дођосмо до здања архидиј ецеза лне библиотеке, у којој имаде до 55,000 књига и 1500 разних рукописа. Библиотека та смештена је у посебној јакој згради. На прочељу зграде је у врх крова кип светог Јеронима и испод њега табла, на којој пише латински, да је то библиотека архидијецезе острогонске. Од те зграде води лено широк пут уз брег, на коме је базилика. С нама иђаху тим истим путем, у стајаће рухо одевене жене и девојке, жураху се на мису. Пут је доста дуг и широк али ми пођосмо окомитом упречицом. С десне руке виђаху се кровови кућа, где станују каноници — чланови каптола острогонскога. — Дувао је оштар северац, да су нам образи све бридили. Кад се понесмо на вис, стадосмо, да се мало издувамо и да бацимо један поглед на варош, што се повијала под нашим ногама. Острогон није велико место — у њему једва да има данас 9000 становника. Ма да је ту седиште жупаиије, суда, ма да имаде гим-

АђАРСКОМ РИМУ, назију и семипар богословски, ииак је у граду све то мање света — јер трговина и заиат ударају иатраг а са тога се свет расељава. Варош се дели на западну и јужну а онај део крај Дунава, где је црква светог Игњатија и уз њу примасов нов двор, зове се митроиолитски део варогаи. Острогон има и два предграђа: ђурђевац и Томашевац. Куће су у варогаи доста велике и лепе. Није ми овога пута посао, да причам историју варогаи Острогонске али ћу ипак да додирпем неке црте из прошлости њезине. Када су Мађари заузели своју нову постојбину, данаптњу Угарску, били су истина монотејисте — клањали се једном богу — али нису били хришћани. Четврти кнез мађарски Геј за становао је у острогонскоме замку, покрсти се овде и призове са запада попове и уметнике, да шире по Угарској хришћанску просвету; након неке године покрсти се вером хригаћанском неких 5000 мађарских племића и великагаа. Ту у Осгрогону роди се Гејзи год. 979 син по имену Војк (Вук ?), коме дадогае на крштену име С т е в а н — потоњи први венчани краљ угарски и оснивач краљевске лозе Арпадовића. Стевап је изискао у папе Силвестра П. дозволу : да оснује острогонски примат и да раздели земљу на дијецезе; папа му је то дозволио и послао му је апостолски крст и круну, — ону исту, којом се и данас крунишу угарски краљеви, само што је горњи део те круне слепљен са опом круном, гато ју је Стевану послао на дар цар византијски. Год. 1000. крунисао се први краљ угарски овде у Острогону. Да казујем овде, шта је Острогон препатио за Татара (1243 г.) и за Турака (1543 —1683), морао бих преврнути по где који лист из историје, на коме су крвљу уписана и имена м.ногих Срба, који су пали отимљући Острогон од