Stražilovo

71

СТРАЖИЛОВО

72

— Ха, ха! — рече стари контрабасиста своме млађему судругу — проклете зиме вечерас; прсти ми се смрзли ; ђавоље зиме баш данас, кад морам ону тешку шкалу да изведем! — И старац покуша своју шкалу, пухајући као медвјед кроз оштре бркове. — ћутите, молим вас, за час! —• завикну први виолиниста, — та нек се ускладамо сви! И почне прави метеж и бука. Један својијем сгрументом на усгима, други струментом испод браде, а најсколи на самом крају старн контрабасиста, гдје превлачи дебело гудало по жицама свог звучног и огромпог контрабаса. — Справљају се, рече му сестра. — Чујем — одговори он — а шта је ово шуштаље, рек' би свилене су хаљине? Ха, ха! знам већ: женски и мушки су хорови већ на своје мјесто стали; чујем ситно ћеретање пјевачица: мора да их је много. Било их је преко стотине; на првом реду женске, за њима мушки, а страга поређена је оркестра. Изненада настаде велики мук у цијелој дворани: могао си слушати, како на пољу снијег пада. Директор ступи на своје узвишено мјесто и иодигне руку, да позове хор и оркестру на послух. Бетовенова «Свечана миса« морала је оно вече неколико хиљада срдаца однијети далеко од студене земљице. Сви слушаоци упријеше очи у директорову руку, а сестра крене прстом у братово кољено. Њему обасја лице од радости. Миса започе. Сестра слуша помњиво опо узвишеио дјело, опо дјело створено у најтуробније доба Бетовенова живота: кад је слух губио! Сестра слутпа, али од часа до часа не може на ино а да не погледа на брата свога. Његове очи затворене су од рођења; за њих нема сунчане зраке, ни дјевојачког осмијеха. На лицу му је биљег оне нутрње сјете, опе вјечне чежње за бијелијем даном. Пригнуо је главу на прси, и први звуци оне свечане армоније разведрише му срце, уздигоше му мисли у ведрије крајеве. У том часу заборави његова душа све, што је земаљско. Вјечна мука и вјечна нада, томује само у души становало; мука, што му је живот за увијек лишеп очњега вида и љубавног осмијеха; нада, што ништа друго не преостаје на свијету него туђе миловање и милосрђе за његову несрећу. Али вечерас заборавља и тугу и уфање: туга му излиња из душе остављајућ му чувства чиста од сваког земаљског веза; излиња му и чежња за туђим милосрђем: њега

сад милују рајске мелодије; пред очима му живе маште; игра му коло, које само он види, јер је он сам далеко од земље, и које само њему збори и смије се, јер он сам може да чује те гласове и те слатке осмијехе. — Купе е!е180п! — Разлијеже се по тихој дворани као химна невидљивијех духова у нростору, што је посвећен божанству. Срце, мисли, сва унутрашњост његова, дружи се тој химпи, а за час и руке би му се саме подигле у вис да славе кога ? — Не зна пи сам. Можда природу? Ох он не зна за таково божанство : узалуд се пред његовијем очима вуку и премаљећа, и јесени, и цвијеће, и жуто лишће! Један дан држао је у руци ситнога славуља, али славуљ не шћаше да му онако у руци пјева: но чим га пусти, слободна тица весело зацјева а њему у срцу нешто заигра. Је ли оно каква слутња о природи, коју је он у оном часу осјећао и разабирао у пјесми невине слободе? то бијаше доиста слутња; али божанство природе иије за слијепца. Комује дакле хтио да подигие руке? кога да прослави? — Купе е1е180п! — разлијеже се по дворани; али ниједан од слушалаца не пада на кољена. Он зна ипак, да се не вара; он зиа, да мује и срце и душа створена, да се уплете у армонију оне величанствене цјелине Неки благи умор га савлада, и ои прикучи главу: за час љуто га очајање обузе; обузе га жеља, да види, да се поклони томе олтару, пред којим се таково славље слави. Чим се заврши први дио мисе, ухвати он сестру за руке. — Јеси ли увијек код мене, сестро моја? — Јесам, — одговори му она — али пази, јер почиње други дио. — И умукоше обоје. Али је сестрина ситна рука још увијек у његовој. Сад му се чини, да му је нешто лакше. Што му се досада у болесној глави причињало, не бијаше земаљско, јер је он био далеко од људи. Али сада, како држи сестрину милу руку, читти му се, да то славље, да та величанствена химна није друго него пјесма о л>убави, о рајској љубави: кроз армонију људскога срца ствара он себи и слуша армонију небеску; од своје земље саставља он своје небо. — Сг1опа, §1оиа! — ори се из стотину гласова и из звучнијех трубаља: Рах ћоттЉиа! Али ове ријечи у срце га туку. Добро он разумије, да му у души мира нема, сад, кад се онај силни ијесан у небо нодигао нитајући за