Stražilovo

183

ОТРАЖИЛОВО

184

— Соп8чшта1ига ез1. Јован подизке лагано главу и погледи га пола радознало пола изненађено. — Шта хоћеш тим да кажеш ? запита Рајко такође радознало. — Хоћу тим да кажем, одговори Живко и наручи чашу пива, да је Берта од данас моја љубазница. Јован се намргодио а Гајко се почео смејати. — А Адолф ? запита овај. — Адолф је отправљен, настави Живко. Њојзи се већма свидило, да буде госпођа докторка него жена једног калфе. — А је ли хтео Адолф н>у заиста узети за жену ? запита Јован. — Она бар тако каже, одговори Живко. У осталом, ко ће тима веровати. — Ти си ваљда покварио срећу њену, настави Јован, а каогод што ти иматп права да будеш сретан, има и она. Да чудне ми једнакости! — А што му верује, рече Рајко олако. — Није она прва, примети Живко. — Тако је рекао и Мефистофелес Фаусту, дода Јован. — А Живко вели самом себи, рече Рајко. Па, дед, приповедај нам, како се то збило! — А шта да вам приповедам, одговори Живко; зар није доста кад вам кажем, да је од данас моја љубазница и да ће престати бити, чим одем из Беча. — Али ако те веже? примети Рајко. — Мене? одговори Живко. Којешта! Само да ми овај не попује. — Ја сам ти своје мњење казао, рече Јован, остало ме се не тиче ништа. Ради шта знаш. — Живко би требао данас да части, примети Рајко. — А зашто? запита овај. — Та и ти си положио испит, насмеши се Рајко, бар из дон-Хуанске струке. — А! учини Живко. Па не марим. — Мени се не пије, примети Јован, а најмање на такав [Ни1из. — Којешта! рече Рајко. Зар ти сваку бечку цуру узимаш под своја морална крила? — Не мислим то, одговори Јован, али ме чисто немило дира Живкова заједљивост. — Морам се смејати, рече Рајко; ти би, Јоване, с тако истом мирном душом заврнуо шију свима аристократама и противницима социјализма, па ти је немило, што је Живко учинио, што су чинили хиљаду њих и пгго ће опет хиљаду њих чинити. — Оно је шта друго, одговори Јован, оно је начело и то морално начело. — 0, страшно је то морално начело, рече Рајко,

таманити људе, који на опстанак имају тако исто права као и ви социјалисте. —• Манимо се сад тога, рече Јован после неке почивке, ми се нећемо никад разумети; па као што смо досад избегавали такав разговор, избегавајмо га и одсад. Ту жртву радо принашам пријатељству нашем старом. — Та, само сам приметио због Живка, рече Рајко. Ако је она лудоглава, што ћеш ти да се жестиш! — Та, на послетку нек ради сваки штогод хоће, рече Јован. Шта ме се та Берта и тиче. Једаред сам је видио, па никад више. — Али још нешто врчиш, примети Живко. — Чекај још пет минута, рече Рајко и насмеши се. У осталом, Јован је такав већ цео дан. Час је овакав, час онакав; час му је све право, час опет није ништа. Као да му нису све козе код куће! Дед, Јоване, мани се отромбољеног носа; подигни га у вис па буди весео. Шта те се тиче Берта! Мислиш ли, да би се Живко жестио, да је она друга, како се зове? да, Емилија, твоја или моја љубазница? Јован подиже нагло главу у вис и погледи оштро Рајка, али овај то није ни приметио; пио је таман пива. — Па буди уверен, настави Рајко истим гласом, не бих се ни ја жестио ни најмање, да и теби наседне која. Шта више, још бих се радовао. Богме, говораше Рајко даље и поче се смејати, то би била комедија, да вас двојица, сваки с љубазницом испод руке а ја у друштву пети, идемо недељом у шетњу, па као часни филистри да сврнемо у коју гостионицу, где свира музика, да пијемо пива, да играмо валцере п трајлише и да се око поноћи насвирани вратимо кући! Шта велиш на то, Јоване? — Лудорија! одговори овај а Живко није рекао ништа, само се грохотом смејао. — То су бечки обичаји, примети Рајко. — Марим ја, радите шта знате, рече Јован. Дед, чашу пива! — Сад ми се допадаш, кликне Живко, тако! Дед и мени! — Дај и мени, доврши Рајко, и мало затим имадоше сва тројица пуне чаше пред собом. Кад је Јован дошао кући, нашао је још исту чашу с цвећем на свом столу. Погледао је цвеће до душе, и то више пута, али нити је осетио вољу, да га баци кроз прозор, нити га је затворио у орман. Лагано се свукао и легао у кревет. Сутрадан, кад се обукао и хтео да оде, нађе се у кујни с госпом Агатом. — Шта је то с вама? запита га ова. Јуче цео дан нисти били код куће и иначе сте више овде него на страни.