Stražilovo

187

188

да ћемо у њојзи најбоље ручати — а лежи некако и на размеђи између сриске цркве и иримасове налате — дакле међу обе тачке у нашем програму, који састависмо себи за носле подне. Еажу, да весела музика зачињава добар ручак. Нама је било драго, што пам о ручку нису досађивали Острогонски Цигани — јер би њихове раздешене егеде зацело ућуткале онај весели кикот, што се осипао час по крај суседног стола, око кога су поседале неке младе госпе и девојке — сигурно са јабане, као што смо и ми. Весела девојана нека водила је у том маленом друштву живо реч, смејала се у глас. Ео уме слатко да се смеје па је уз то још млад и леп, и има и лепе зубе — тога је онда милина и слушати и гледати. За тај посао био је наш друг Валтровић најдоспешпији, јер као вегетаријанац морао је дуже да чека, док му зготове његово носио јело. По ручку умолисмо гостионичаревог слугу, да нас спроведе до српске цркве, да не би лутали по улицама, јер нам је ваљало да будемо на уречено време на белези. Прођосмо једном те другом улицом у кривуд, отискосмо се трећом, дугачком и широком, док не стадосмо пред једном овешталом кућом. Уђосмо у двориште или боље да кажем у норту, у којој бијаше малена црква. То беше српска црква — а крај ње парохов стан, и једно и друго опало и чемерно. На први поглед види се, да су цркву зидали досељеници туђе вере и народности, који се усудили, да се доселе амо у горди мађарски Рим — јер иначе би били озидали цркву своју са улице а не би је ни спратили у двориште. Како је у оно доба владала у земљи верска нетрпљивост, ко зна, би ли се то шале гледало, да се овде насељавају л>уди из света, да није знао господар земл>е, да је у тих дошљака јуначко срце и сабља, која ваља за обрану иротив Турчна. Другови моји застадоше у порти, да зналачким оком разгледе цркву с ноља а ја уђох у парохов стан, да се јавим и да га замолим, да нам отвори и нокаже цркву. Парох не бијаше дома но негде у суседа; синовац му, ђаче од својих четриаест година, тркну по њега а међугим нам чел,аде једно отвори услужно црквена врата. Тек што улегосмо у цркву, ето ти нам и пароха. Српски парох Емил Чупић је млад, висок, леп човек; удов је и свештеник је у парохији овој већ 15 година дана. Кад му се

казасмо, ко смо и ради чега смо дожли, обрадовао се и здрављао се с нама правом српском усрдношћу. На пигање наше казиваше нам парох Чупић, да му парохија броји 18 душа и .да се у острогонску општину прибројава и Вац, Паркаљ, Мужга и Лева. На место ове садање малене али зидане цркве била је некад ту дрвена а ова је озидана 1711. Кад га замолисмо, да нам покаже коју српску старкад, ако је има, показа нам прво с т а р и н с к у с р п с к у з а с т а в у од дупле црвене свиле са белим оквиром утканим. На застави тој пише читко : »1635.0 с т р о г о н с к 1 и бардкк МIл 1Ц1и« а нгоке под тим има овај запис: »1701. обркапетан 1л1а |ДкшићБ« Обркапетан Илија Јакшић био човек на гласу, јер се ипаче не би удостојио части да као »пленипотенцшнал« заступа будимску епархију на народном сабору, који је 1722. држан у »Шанцу варадинском«. Професор Гаврило Витковић штампао је у »Гласнику српскога ученог друштва« а у збирци споменика из архива будимскога и пештанскога два зпаменита писма обркапетана Илије Јакшића. У једноме, писаиом 23. марта 1723., распитује се капетан у Будимаца, да ли је истина, што говоре људи »да с8 силом 8 цркви хтели мис8 сл8жити? Како ч8емо, неможемо веровати. Ако б8де доиста, то се не вала оленити, да се цесар8 све по ред8 не отпише. То е велико ч8до, што сУ иочели и што се свршило.« Чисто нам се привиђаше, како је јуначки обркапетан жудно чекао »ответ — од благородног господара бирова, ешкута и осталих господара таначнока, који седе около танача под градом будимскием вароши Табане« а тужно зар погледао у свој мач и заставу ову, којима је унијаћење на силу била награда за верност чистију и од злата и за оне потоке крви српске, што је годинама и без уставе текла из те верности. Помишљајући на ове тужне дане мукотрпног народа нашега, прекрстисмо се пред малим дверима и уђосмо у старински олтар острогонске црквице. Вио је ту старински крст од седефа и леп путир из год. 1740. Но од тога двога беше далеко важнија и знаменитија старина з а в е с а н а с т о л у п у т и р е в о м, свИлена старински златом врло лепо извезена. Валтровић и Милутиновић нађоше, да је ова завеса врло слична п о к р о в у у Студеници.