Stražilovo

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 7.

У НОВОМ САДУ 13. ФЕБРУАРА 1886.

ГОД, II.

Р Т 11 II С 1 0 & П Д Ш ЈОи

њ ° Ј' асплела СИ бујну косу, Бујну косу — занос пусти, Па ме варка, па ме лови Твоје косе прамен густи. Задрхт'о сам . . . посрн'о сам, Сласт сам пио с твојих усти Оппо ме, — занео ме Твоје косе нрамен густи!... Крај извора Сећаш ли се, ја се сећам живо, Као да сам то на јави снив'о. Сећаш ли се оних ведрих дана, Оног раја, оног вилистана? Кад смо били крај извора мала, Ведро небо, а ведрија шала, Где си љубав мени шапутала? Сећаш ли се? Ја се сећам живо, Прво миље ја сам тад ужив'о, Први пољуб са твојих усана — Прва љубав сузом освештана, Ти си тада, моја дико мала, Од милоште тихо задрхтала, Па ми топлу љубав шапутала? М о ј а с и , . . Пред олтаром ти си моја била, Ја ти тепах: Љубо моја мила! А ти склопи те очице бајне, Стеже тихо груди уздисајне! Вратисмо се са весели свати, Нас је твоја дочекала мати, Просу жито преко два младенца, Преко мене, — преко твога вепца!

Стискох руку, твоју руку нежну, Малу, облу, пуначку и снежну А ти рече: Еј, ала смо срећни! — Хвала теби, хвала, боже вечни! Ој, како смо уживали млади, У срећици, милошти и нади ; Ти си била веселога лица, Бисер-круна свију невестица! Што се плашиш? Што се плашшп? Зар од мене, кажи? Мене твоје занеле су дражи, Па бих хтео да вечито снивам, Да у твоме погледу уживам! Што се плашиш, жељо моја зкива? Дођи ближе срца сагорива, Да осетиш крви бујно врело, Љубо моја, моје лане бело! Ал' ти ћутиш? Уснице ти рујне, Шапћу речи тихане, нечујие: Те спомињеп!, што је негда било, Старе дворе, — материно крило! Хој, жељице нек те, младу, мину, Заборави негу материну, Њено крило и осмејка блага, Па ме љуби, љубићу те, Драга!.. У з о р у. Заблистала рујна зора, Сван'о јарки дан, Оживела чарна гора, Диван — вилистан! Хај, устани, миље моје, Да уживаш свет! Слушај, како тице поје, — Лаган им је лет!