Stražilovo

311

СТРАЖИЛОВО

312

берин види Марка разрогаченог, па се поплашио. — Знате јш , ко сам ја? загрми Марко. —• Знам, благородни господине, ви сте господин Марко от Рогозић, јурат, одговори замућено берберин. — Јест, а знате, шта је то јурат, краљевске табле заклети иотарије? жестоко се осече Марко. — Знам, господине; ја писам крив, што нисам јурат, сирома сам, нису ме могли на више науке дати. — Па како сте се усудили букете бацати у пенџер фрајле Мице Кицошићеве, кад знате, да ја тамо одлазим. Марко тек што изрече, а корбачићем преко берберинова фрака нревуче, једанпут, двапут; берберин моли, но нардона нема, Марко даље нгаба. Сад се и берберин разјари, и у праведној обрани дочепа се корбачића. То је за Марка сувише, за јурата срамота, снажним рукама шчеиа слабијег берберина, те га баци у кацу. Берберин ужасно груне на дано каце, а каца одјекне. Марко се задовољан шеће даље па до пенџера Мицииих, и све јој исприча. Мици је мало жао, боји се, није ли берберин скрхао врат или ногу, но с друге стране мисли се, о том ће се приповедати, шта је Марко њој за љубав учипио, и ту је неки понос, кад свет рекне, како за фрајла-Мицу ломе ноге и вратове. Још оно вече нуче глас, како је јурат Марко Рогозић бацио у кацу Перу берберина; сирома скрхао ногу, глава му разбијена. Марку ни бриге. Доктор неко време лечи Перу, па излечи; само ће мало рамљати. Нађе се добар пријатељ берберину, те га поучи, како'да тужи Рогозића. Пера берберип тужи Марка, а суд буде праведан, донесе осуду, да се Марко Рогозић испише из књиге јуратства. Велик удар за Марка. Избрисан јурат, дични тај наслов изгубљен, тако исто као официр касиран. Пуче глас по целој вароши, да је Марко Рогозић касиран јурат. Са такве висине пасти, није шала. Јурату не заповеда полиција, ни варошка кућа, никакав суд, само краљева табла. Сабл>у може вазда носити, а и мамузе. Сад је све саломљено. Већ је мање за Рогозићем јагме, но Мица га неће изневерити. Мати, госпожа Софија, већ

је спрам њега ладнија, није јурат, вели, а ни богат, што мати му има, треба њој а треба и мираза кћери Алки. У вароши код магистрата упражњено је место подбележника. Избор је близу, а Рогозић има пријатеља, сви веле: Маркоје зјело учен — само желе да се ожени, ие би ли му се жестина утишала. Марко иде да проси Мицу у матере. Мици је то повољно па га уведе матери. — Госпожо почитајема, ви ћете погодити, зашто сам доптао, занита Марко матер, тек што уђе. — Седните, да чујем даље, рече мати, укочено гледнувши у Марка а прекрстивши руке. — Сам себи сам проводаџцја, хоћете ми Мицу за супругу дати? Мати тобоже као изненађена. — Све би лепо било, сви кажу, да имате талент, но ја моју Мицу не могу на несигурно дати. — Како несигурно ? запита Марко. — Какво је ваше состојаније? — Состојаније? Ја стојим овако: свршио сам нравне науке, био сам јурат, сад су ме избрисали, но талент је остао. —■ Пе питам за талент, већ за сосгојаније, а то је : вагаа мати, моја нријатељица, има кћер, треба да живи са оног, што има, као и ја, удове смо, дакле состојаније и ви сами знате да значи имање, па имате ли каква имања? — Ха, ха, госпожо, мало час рекосте. да имам талента, а то је имање. — Талент још није имање. — Разумем вас. Па колико их има, који с. таленгом куће и земље стеку! Одговори одрептито Марко. — Е добро, кад бих вам Мицу дала, како, откуд ћете живити, Мица је код меие фино одрањена, треба лепо да се носи, а што ја имам, требам за се а имам још више деце. — Талент је капитал, талент је имање. Постаћу нрве ресторације виценотар, па онда даље, а и ви ћете што допринети. Јесте ли задовољни ? Мати се мисли, и смисли, што Марко више што не тражи. — Е добро, ви имате талента, даћу вам Мицу, но само онда, кад постанете код магистрата виценотар. — Задовољан сам, то ће скоро бити; фала, љубим руку.