Stražilovo

313

СТРАЖИЛОВО

314

Марко устане, љуби матери руку, и ирепоручи се. Еад изађе напоље, дочека га Мица. Она је из друге собе кроз кључаницу гдедала и све чула. — Све је у реду, Мицо, скоро ћемо се сасвнм спојити. — Видитп, Марко, да је моја мати паметна, само гледај што пре да постанеш виценотарош. Мица је испрошена, с прстепском церимонијом је лако. Сутрадан ио вароши бруји глас, да је Марко Рогозић испросио фрајлу Мицу Кицошићеву. * * У вароши X. велика рестаурација, цео магистрат се мења. Кортеши извојују, да буде Марко Рогозић изабран за виценотара племенитог магистрата. Веља радост у пријатеља му и у — Мице. Како Марко постаде нотарош, буду сватови, и тако по нади и жељи постаде сретан пар људи: Марко Рогозић и Мица Рогозићка. Сретно је све текло, сретни пар лепо живи. Но шта ће Алка девојка, другарица Мицина, сестра Маркова? Око н>е једнако баје Јефта ћирковић, а мати га добро гледи, јер има »состојаније». Отац ће му иредати трговину а јединац је. Њој је у срцу јурат, ал за јурата треба мираза; ко је сирома, узети је не може, ко је богат узети је неће, тај тражи богату; а лепа плавојка носи у срцу црнпурастог јурата, но овај се само титра, од седам јагма не зна коју да бира, ваљда неће најлепшу, веВ најбогатију. Сретна Мица, она доби мужа по срцу! Прошле фашанге, Мица се удаде, Алка остаде. Алка је још млада, али тешко пада другарици, кад другарицу под вепцем види а она остаје. Онда девојке ностају суморне. ПГга ћемо, кад све по срећи иде! Сирота Алка иде у башту, да тражи љубичице. Почетак ускршњег поста. Цвет љубичице дика мирисног пролећа. Алка бере љубичицу, кити се крином њеним и уздише. Како јој лепо стоји тај плави крин на прсима спрам белог лица: парче неба спрам беле зорњаче. Кад љубичицу бере, тихо, ио из срца попева: „Љубичице, ја бих тебе брала; Немам драгог, коме бих те дала; Ако бих те ја јурату дала,

Та јурат је поносито цвеће, Па на тебе ни гледати неће. Инак је брала и закитила се, можда ће још до јурата доћи. Засад се мора задовољити са Јефтом ћирковићем. Јефта ћирковић има состојапије те Алку и преко њене воље задобије. Вољи се материној мора повиновати девојка. Сад је Алка — ћирковићка, а Мица Рогозићка. Алка и Мица, док су биле девојке, присне другарице, а као удате су једна спрам друге оладниле. У животу тако бива код мушких и женских, у детињству се воле, траје то често док се не ожене и удаду, а после се свако по својој потребоћи влада, а љубав и тешње пријатељство ишчезне ; тако код Мице и Алке. Појезија детињства и младости пролази. Мица по рангу Рогозића постала је »милостивом«, — Алка пак по ћирковићу иостала је само »благопочтенородна«, што је о један степен мање, а то није свеједно. Мица себи тражи у друштву првенство над Алком, Алка опет неће да је ниже, богата је, па то више вреди него титула. То су доиста зашкољци, но има од тог још нешто веће. Мица лепа, Алка лепа. Једни уздижу једну, други другу. Лепа је и једна и друга, само је Мица кокетнија, јер обично су црнпурасте кокетније од плавих. Кад фале Мицу, не допада се Алки, кад фале Алку, не допада се Мици, јер леие даме ретко кад да се искрено воле, баш зато, што су обе лепе. Ако ко пофали Мицу, Алка каже: штета, што Мица има велик нос; ако ко Алку иофали, Мица каже: штета, што Алка има мало чело и невидиме обрве. Каткад Мица фали ружнију од Алке, Алка опет ружнију од Мице. Ту равновес у нрироди изједначује ружно с лепим, и ту и ружније налазе задовољство, кад их лепе фале над лепима. Ту је онда ружнија над лепом пријатнија, умиљатија, добродушпија, и све друго на свету. У једном су Мица и Алка изједначене, имају благе и добре мужеве, који им све по вољи чине. Ретка срећа за удате. Откуд Рогозић тако питом, онај бесни јурат, ком се свако с пута уклањао? Марко Рогозић био је међ јуратима први у науци. Зла коб збриса му јуратску титулу, не може пикад постати адвокатом, а лошији ће друго све постићи, и гледаће га нреко рамена. *