Stražilovo

315

СТРАЖИЛОВО

316

За снажан дух велик ударац! Како да се под Н. ИМ не сруши ! Рогозић се тек сад баци на читање, а брзо схваћа и запамти. Смисли, да се у малом кругу великим покаже. У суду му није било нара, све је надмудрио. Умре велики нотарош. Марко постане први. Ако је ко хтео тешку парницу да добије, ишао је Рогозићу на световање, и то и са стране, и у реч његову свако се поуздати могао, увек је крај погодио. Покрај тога је био марљив, те је заслуживао леп повац, да је могао водити лепу кућу. Рогозић, у науку и посао задубљен човек, >г:: СЕЂ И тебе се еећам . . . И тебе се сећам често, Мога жића прошли санче, И тебе се сећам живо, Моје мило дивотанче! Ох, сећам се оног доба, Оног миља, оних дана, Кад протепа : отац, мати! Прву речцу са усана! Ох, сећам се твога збора, Твог осмејка, твога гука, Иа тек срце задрхће ми Од болова и јаука! . . . . Ох, сећам се слатких речи, Миомира даха твога: Гледај, отац, небо, звезде. . . Јел' то нама дао Ббга ? Он је добар, ја га волим, И он мене воли, јели? Ја ћу ићи н>ему горе, Где су деца и — анђели! . . . И оде ми, оде, сине, Надо моја овог света, Па ми с' чини, да са сунцем Твоја душа на ме слета! П р о 1) е . . . Ирође лето, јесен стиже, Настадоше тмасти дани, И славујак ћути, дршће, На опалој, сухој грани!

нпје одговарао живахној природи госпође Мице, и да је био јуратом тако снужден, бог зна, би ли се тадања фрајла Мица у њега заљубила била. Личност њена није била за филозофе и педанте скројена, по веља доброта Маркова спрам ње све је изгладила. ћирковић опет гледи у Алку као у звезду Даницу, дичи се, кад ко о њој говори, да је лепа и све јој по вољи чини. Мица и Алка једна другој одлазе, и све је код њих глатко текло, док неки демон не наруши мир међу њима. А ко ||.е тај мир нарушити? Видићемо. (Наставиће се.' —.А Њ Е. Свуд је тужно, хладно, немо, Кроз срце ти туга мине, А како је теби, чедо, А како је теби, сине? Јел' ти хладно, кажи, реци, Одлетела тицо мала! . . . Гле, и тица ј' од студени, На твом гробу задрхтала! Ал' ти спаваш на дну гроба, Црна земља тебе скрива! Ох, и твој би отац вол'о Да крај тебе санак снива! . . . Постеља празна . . . Што гледа тако тужно, Увели, бледи крин? Постеља мека празна, Где нам је, где је син ? . . . Кроз поноћ с' црну чује. Очајни врисак твој: Где ми је чедо драго, Где ми је Драгош мој ? Не плачи, тужна жено, I Гатнице бледа ти; Њега ће сада горе, Анђели љубити! И он је анђ'о био, И он је био то, Па га је ■— злато мало И Бога завол'о! . . .