Stražilovo

СТРАЖИЛОВО жт ЂЛ ЖШАЖ, ВОУКУII 1Њ1Ж1ВН©е? БЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 12, У НОВОМ САДУ

ИЗ СУД — „Реци, како с' зовеш?" — „Ивковићка Ана." — „Од када тамнујеш?" — „Две године дана."— „Имаш породиде?" — „Само једног сина." — „А знаш ли нам рећи, кол'ко си година?" — „То не знам сигурно... Тамница ироклета... Ал биће ми ваљда већ двадесет пета." — „Твоја вера?" — „Вера? Српска православна." — „Удовица?" — „Јесте. Удова кукавна." — „Сад нам реци верно све како је било." — „Хоћу. Мој муж беше Ивковић Данило. Ја га жарко љубљах, он љубљаше мене: Ни сретнијег мужа, ни сретније жене. Једаред ми дође кћи кума нам, Фема, Тог се чисто сећам: ноћ бијаше нема Куцну ми у пенџер: ДТробуди се, Ано, Па иди под прозор Евици лагано. Видећеш, што неси: твој војно Данило Питомо голупче узео на крило, А она га страсно на груди стискива, А уз сваки стисак уста му целива.' То ми рече Фема, па отишла дома, Ја као од живог ударена грома, Несам знала што ћу од големе муке, Сад косу чупала, сад склапала руке, Док ми грозне сузе поше од очију, Уздисаји тешки из боних прсију. Не верујем, није! То не може бити, Мој муж мене неће никад преварити, Јер он воли мене, као н>ега. и ја.. . Ох, ала ме љуто ује она змија — „Не прекидај говор, већ све редом лепо." — „Хоћу, господине. Ја га љубљах слепо. Елем са багрене већ певали петли, И румена зора почела да светли, Кад зажарен дође мој драги муж кући И стао по соби ходат' посрћући. ,Где си, драги Дане, где си сву ноћ био?' ,У крчми сам мало с кумом својим пио,

20. МАРТА 1886. ГОД. II.

И 0 Н И Ц Е. Али зато немој да се срдиш, Ано, Жено моја верна, сунце огрејано!' Е тако је било, милостиви суде. .. Простите ми, не знам, куд ми мисли блуде. Као ватра жива очи ми у глави, А срце ми нешто све гњечи и дави. Хај, сирота мајко! Бедно моје дете!. .. Да-л' ме, мудри судци, да-л' то разумете!?" — „Да, да, разумемо. Ал не брзај, Ано, Већ казуј све гласно, лепо и лагано. Шта је после било? Реци све по реду, Како си упала у ту грозну беду?" — „Недеља је била, лепо летње вече, Кад Данило опет овако ми рече: ,Идем, жено, куму на чашицу вина, А ти дотле чувај и успавај сина.' То рече, па оде. Ја се упропасти', Како ми је било, не могу вам каз'ти! У жилама крв ми узаврела јако, Срце ми у грудих било наопако, Пала ми на очи густа магла, тама, Па шта чиним, нисам знала то ни сама, Већ узела оштар, голем нож у руке..." — „Је-л' то тај нож?" — „То је... Ох, големе муке! Узмем нож, па одем да тражим свог мужа, Ал' мени на сусрет комшиница Ружа: ,Куда с' ножем, Ано? Зар си пала с' ума?' ,Идем, тражим мужа, тамо је код кума.' И ја одох куму, ал' мужа ми нема, Насмеја се гротом кћи његова Фема: ,Нисам ли ти рекла? Ма не часи, иди, Вероваћеш, кад ти око твоје види: С Евицом се љуби под багреном оном...' Када ја то чула, у срцу ми боном Пробуди се змија освете крваве А мозак ка' да ми изврео из главе!" — „Настави, доврши." — „Одахнућу мало ... Елем, тад је сунце већ одавна пало,