Stražilovo

503

ОТРАЖИЛОВО

504

„Лепо, лепо. Али сад ми реди, шта си свршио са Пером." „Када смо нас двојица остади сами — јер Наја је, као што знаш, морао ићи у звање — замолим га, да ми каже, откуда зна за тај случај, који се десио Марковој жени и њеној пријатељиди. Али он ми одговори, да ми то не може рећи све донде, докле год не добије за то дозволу од оног, од кога је то и чуо. Ти ћеш лако појмити, да мени тога није било' доста, и да сам га и даље гонио, да ми то каже. Али је он остао при своме. Најпосле му рекох, да ја то не питам из обичне просте радозналости, већ из најозбиљнијег узрока; уверавао сам га, да ће, ако ми то каже, учинити ми неизмерну љубав, велику услугу. Али говорио њему, говорио стени, то је било све једно. Шта сам знао чинити? Поверио сам му се сасвим." „То ниси требао чинити", упаде му сестра у реч. „А зашто?" „Та ти знаш, да веле, да је Пера велики комедијаш, на се бојим, да" —. „Е ако сумњаш у његову дискрецију, онда немаш право," уверавао је Лаза. „Он је истина велика шаљивчина, али кад се тиче озбиљне етвари, онда је увек човек на своме месту, и то у најпотпунијем смислу." „Доиста?" „Ако то досад ниси знала, онда ћу те ја овом приликом уверити." „Добро, добро. Али сад говори даље." „Можеш мислити, како је изгледао у тај мах, кад сам му признао, да сам ја био онај „келнер." „А зар он то није знао пре него што си му ти рекао ?" „Није." „Јеси ли ти о томе уверен?" „Јесам. Јер ја сам га питао, да ми каже, да ли зна, ко је, па из његових речи сам се уверио, да он то доиста није знао. А кад сам после видио, како се изненадио на моје признање, онда је у мени нестало сваке сумње. Па пошто смо се о томе још мало разговарали, саопштим му ја све своје намере, и замолим га, да распита, где су моје јунакиње одселе, јер сам рад био да им начиним посету, да се извиним због свог безумног постунка, јер — остало би све већ дошло само по себи." „Иа?" „Он ми рече, да ће их с драгевоље потражити, шта више он то мора чинити, јер има, вели, да им каже неке поруке од тога истог, који му је све то нрицоведао. Али ми је саветовао, да ће боље бити, да их он иа мој долазак спреми већ у напред; с тога, вели, мисли, да би добро било, да нристанем

на то, да им он уједно унапред каже све, што буде требало; тако, да ја дођем већ на готово." „П ти си на то нристао „Па зар то нисам требао?" „Е јеси чуо, ја те више не нознајем." „Шта хоћеш тиме да кажеш?" „Оно што треба. Реци ми, молим те, како си могао то учинити? Хајд' што си пристао на то, да их он спреми за твој долазак; али да им говори о том, како си се ти — напросто речено — заљубио, то ти не могу опростити." „Та куд си се дела? Разуме се, да на' то нисам пристао." „Но хвала богу." „Откуд си само могла то и помислити? Не. 0 томе ја хоћу сам да говорим са девојком; јер ја, пре но што јој будем споменуо што о себи и својим осећајима, морам се ма из далека уверити, је ли она слободна." „Па ако није?" „А што ми то и спомињеш? Ја нећу о томе ни да мислим; доста ће ми бити, ако је тако, и онда, кад ме стигне." „То је паметно. А шта је урадио Пера?" „Оно, што је обрекао." „Дакле их је нашао?" „Јесте, хвала богу, ал само док ти кажем, како." „ Па говори; немој да одуговлачиш." „Укратко; било је овако: Видио је, вели, Маркову жену са још једном женском у колих. Чим их је уочио, одмах је бацио поглед на кола, да види, под којом су нумером. Опазио је, да је на фењеру сасвим јасно био за^бележен бр. 15. Како је знао газду, чија су кола, наумио је, да се довече упути истоме, да потражи кочијаша, који тера кола под бр. 15. и разуме се, да не би било ништа природније, него да од њега, дозна, кога је возио, откуда и куда. Али случај .је хтео друкчије. У тај исти мах загрме крај њега друга празна кола. Он махну руком на кочиаша, па кад овај застаде, запитав услужно, шта ће, ускочи он хитро у кола, заповеди кочијашу, да брзо тера за они коли, што су овуд испредњачила, и ишао је за њима све дотле, догод се иста не зауставише пред једном кућом, ко.ја је њему била сасвим добро иозната. Кад је то видио, заповеди свом кочијашу, да стане, и таман је из кола искочио онда, кад је онај кочијаш, за којим је јурио, кола окретао. На брзу руку плати свог кочијаша, и кад је чуо, да је овај свог бељца ошинуо, приђе брже оном првом, и запита га, кога је возио. Но овај му то није умео рећи. Он, вели, зна само толико, да су то неке сгране госпође. Кад га је запитао, где су селе у кола, онда му је најтачније означио гостионицу, где су одселе.