Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО

508

цртање, до у најфинији детаљ са неумитном консеквендијом изведено, створило је овде индивидуалност, којој ретко где има равне. Као женски Чичероне стоји Адела на развалинама Вођииа а до ње Рудонољски. »Оно је Витов«, вели, ^ показујући десном, до лакта голом руком на 8ес1е Ногу, где се у плавичастој магли указују развалине двора; »кажу, да је подземним ходником у свези био с Вођином, ја мислим с тога, да би се двоје драгих могло састајати«. Трудила се да говори обичним чичеронским тоном, али је наскоро живље наставила: »А ево и вашег драгог Рудопоља. Кажу, да ту живи неки пустињак, особењак, ћудљив и охол«. Нриђе онда нрозору па баци доле листак липе. Нагне се јако, готово са половином свога витог тела над понор, да види, како листак вртећи се доле лети. Станислав, тргнувши се из уметничке своје маште, иренерази се. Зид, сам по себи доста висок, стајао је на окомитој каменитој стрмој стени. Станислав пружи механично руку иа њу за руку зграби. Адела се на глас засмеје а смејање је у вратићу њеном звонило као прижељкивање славуљево. »Ипак јој је у грудих сребро«, помисли Станислав, »како ли то звучи ! Тај смеј не може бити лажан, као ова витица«. »Хвала на витешкој услузи! Иоплашили сте се можда за мој живот. Да велике ми несреће!« Још се једаред нагне, још јаче и опасније. Станислав се сневесели; срцу му је било досадно и иесносно ; иронично сс насмеши: »Сад можеш чекати на моју »витешку услугу«, па скрсти руке. »Ала би се то летило! Еј боже, да грдие висине ! рече Адела, пригиувши се опет над понор. »Како су мали ти стари, лиснати растови, сасвим као мали цбунови. Ах, гле, шта је то? Тамо доле под стеном трчи нешто. Зечић, зечнћ!« ГГритом се тако нагла, да је само једном ножицом додиривала земљу. Стапиславу се цело то учинило грозно и немило. Задрхтао је по свом телу. Он би најпосле сам још тога часа без икаква страха нагнуо се био, али пије био кадар другог тако гледати; баш га је једило, кад је видио, да се жена на тај начип титра са осећајем зрела човека. Мрзио ју је сад из дубине душе. »Молим, милостива госпођо, нашто та шала? Није на свом месту. Та ја нисам новајлија!« примети презорно а горко се насмепш.

Не може бити, да није приметила сву оштрину и горчину речи »ја нисам новајлија«. Јер је већ у гласу, којим су те речи биле речене, звучала сатира, непоштовање и презрење. Њеним је срцем овладао жесток бол. Никада досад није осетила такав бол у срцу. Та зар таква рана није у стању отровати сву крв? Адела пружи руку доле па се још јаче нагне. »Ах, гледните, зечић се иодвукао нод стену; како је мален, као миш, као мишић!« и опет се захори сребрни њен смеј. Станислав стане дрхтати. Није знао, да ли више од једа или од страха. Заклопи очи а притом иомисли: »Па ипак ме пећеш намамити, датесејош једаред дотакнем, намигушо!« Сав је био блед. »Већ га сад више и не видим, још се дубље увукао под нас«, викне наједаред Адела па у исти мах седне на зид а обе иоге пребаци иреко зида .... Станислав чује шуштање њене хаљине па му се замагли нред очима. Она је целим телом била за зидом; обема се ногама одупрла о пукотину спољашњег зида а оберучке се држала за зид. Из дворишта једопирала јека дивљега чардаша, егеде су пискале, цимбал гудио а у свирку се мешала песма и иесташно клицање. Како се Адела нагло пригнула преко зида, отнустила јој се дугачка, бујна витица па стала лепршати по лаком даху ветрића. Стаииславу се смркло пред очима. Но као да је сам демон јогунлука са мрачним крилима лебдио му над главом, није се помакао с места, само је загризао усну. »Епо га опет!« узрази Адела, погледавнш право у дубљину; али јој у гласу није било више оног металног звука, него је вибрирао а био потмуо. Станислав је стајао као приковап. Она скине леву руку са зида па се само још десном држала о зид те тако лебдила над нонором. Демон јогунлука ишчезну изнад главе Станислављеве. Скочи до Аделе, зграби је иод иазухо, коленима се опре о зид, очајничком је снагом иритисне на своје груди па је пренесе преко зида. Адела је била бледа, пребледа. »То је био жесток бој!« рече. »Мислите ли ви да бисте уз јогунлук свој из боја тога изашли били као победилац?« Станислав поражен устукне један корак. »Ја бих била иобедила«, узрази Адела а