Stražilovo

493

ОТРАЖИЛОВО

494

»0, ви сте анђео! Сад тек потпуно видим, шта сам у вама изгубио!« »Идите — ми смо се, мислим, разумели. Наши се путеви, надам се, неће више укрстити!« За ово неколико тренутака Јован је почео ту жену поштовати као какву светитељку. Иослушао је. Поклонио јој се и полако, спустивши главу, изашао је. Мара је стајала бледа и укочено је слушала — на лицу јој беше челичиа воља исписана.

Еад се његов ход изгубио, стаде јој се у глави окретати, у ушима зујати. И осећаји вољу савладаше — Мара несвесна клоне на иод. Добила је врућицу. Две недеље лебдела је између смрти и живота. Муж је неговао као мајка своје дете. Спасао је. Кроз месец дана сасвим је оздравила. (Сврпшће се.)

ОДРИЦАЊЕ.

ају ми те! Ко те уз'о не би? Који среће да не зкели себи? Има л' кога, који не би раја, Који не би анђеоског баја? Ко би мог'о твоје очи црне Да погледи а да не посрне У заносу арајскога миља? Има л' смртном дражијега циља Него што су твоје груди бујне, Него што су твоје усне рујне? Дају ми те — ох, та како не би'! Ко би среће ускратио себи ? Ко бих ладно погледао на те ? Дају ми те — ал' ја нисам за те. Ти си тиче, што радосно кличе, Кад погледи на овај свет бели; Ти си цветак, што весело ниче, Па је сретан, кад се даи забели; Ти си жељна овог белог света; Ти си жељна јесени и лета; Ти си жељна природина баја; Ти си жељна и блеска и сјаја; Ти си жељна друштва веселога А ја, душо, сит сам свега тога. Мило ми је погледати на те Ти си сретна, ал' ја нисам за те. Душа моја у облаку живи, По мом срцу само иње пада,

ЛУИћ те *ћои сапз1; псЛ зутраМпге! — Вугоп. Мој је живот онај облак сиви, Препун јада, леденога града. До мог срца срећа не доспева, Срце моје срећа не огрева, Душу моју весеље не гали, Душу моју милина не нали, Мој је живот туга и празнина, Мој је живот сама суморина, Мој је живот без веселог нада, Па што јади да ти срећу крате? А ти живиш, да тражиш наслада Моји јади нису јадни за те. Збогом, срећо! Збогом, сунце јарко, Што све можеш да обасјаш жарко! И мени би можда среће дало, Да си од куд пређе обасјало; Ал' овако, сред сумора мога, Слаби зраци и од сјаја твога. Густ је облак над животом мојим, Не гони се ни очима твојим. Ал' тај облак ја чувам за себе, Ту ја нећу да уводим тебе. Нећу, нећу, да крај тужног мене И твој живот у несрећи вене. Збогом, злато, моја рано љута, Збогом, чашо сласти, недарнута! Никад нећу заборавит' на те —• Али збогом, јер ја нисам за те! Вл. М. Јовановпк.

ПЕВ'0 БИХ ТУЖАН...

ев'о бих тужан, што ми душа снива, Ал' за ме никад да не дозна свет; К'о рањен тић, кад боле своје скрива, К'о згажен тајно кад уздахне цвет,

Нек лети песма, к'о сироче мало, Без оца, мајке, игде иког свог, Нек лети свуда, што се српским звало, К'о тајни уедах, души рода мог.