Stražilovo

497

СТРАЖИЛОВО

498

бапку» ; имају као милијонари близу својих кућа — руску или аустријску бандеру; затим се сетио своје леие и младе женице, која га извесно пуна љубави чека; али поврх свега тога излазила му је у сећању чешће пред очи једна позната млада али озбиљна мушка слика, коју тек беху нагариле мрке науснице. То беше слика његовог — сипа а судијино се срце поче преливати праведним блаженством. У осталом шта би и могао у таквом часу осећати човек, који је достигао тако висок положај, тако огромно богатство; који има жену, коју љуби, сина кога воле; који је сву ту срећу осигурао још једним с т р о г И'М з а к о п о м — зар би могао? Судија у један мах стаде: пред њим на неколико корачаји играо се ветрић са малом неком ишараном артијицом; оп се саже, дохвати то парченце артијице и — не мога разјаснити себи: зашто ? — поче гласпо читати: »За нас су дознали; уходе су извесно под-

нели о нами опширно извешће. Једино ће нас спасти, ,'ако се данас не усвоји онај строги закон. Иначе« — . Даље се није могло читати, али и ово је било сувише : судија познаде у овом писму руку свога сина и клоиу уза зид огромне једне двокатнице. Све је играло пред његовим очима, и улице, и куће, и људи, и у један пут настаде нека огромна помрчина а на леђима те огромне помрчине сгајало је сјајним и крупним словима написано: закои. Он хтеде потрчати ма куда, пасти на колена ма где и ма коме викнути: милост! али му изнутра викну нешто : »не!« и — сад судија умуче. * * * Немамо шта даље приноведати: наредбе закона строго се извршиле; нико не смеде ни главе окренути а камо ли показати саучешћа сироћу јадних жртава, које онај час, кад их похваташе, осудише на смрт.

А П 0 С Т (ИЕТЕФИ.)

XIX.

о дете млеко маЈчино, шо је слатко, тако грабљиво Он удисао ваздух слободни, И сваки дах му с измучене душе Скидаше једну мрачну годину, Докле се душа лаком осети И као лептир полете у свет По новим садовима природе, По старим споменима срца му. Помладио га чисти зрак, Оснажио му душу; Ал телом опет оста трошан, стар, И хођаше тек уз штап, клецајући, А ветар тужно размахиваше Дугу и седу влас и браду му. У десет лета живља стотину. Стиг'о је кући, где је некада На тавану са женом живео; Укочено је гледао у људе, Но познаника није нашао. У кући живе нови укућани Ил ваљда старе није познао? Запитао је, да л' се сећају Оне сироте фамилије, Што живља овде — давно, давно још? То и то беху њени чланови. „А, сећам је се, сећам" — рече сад

0 л. Побожна, добра нека старица: „Сирота млада, ал је била лепа, И добра душа!.. Него њезин муж Био је хула, црни безбожник, Због чега је и страдао, Допавши тешке, дуге робије, Где и сад труне — ако ј' то јест жив. Кад му је жена чула то, Да мужа више не ће видети, Од туге јој је срце препукло. Не знам, онаквог грдног зликовца Како је могла тако волети, Да је за њиме одмах свиснула!" Силвестар мирно стајаше, Све слушајући нажљиво, А као да није он о ком је реч. Него запита: „Где је гроб Те добре младе, и куд јој је син?" „За сина не знам, куд је како је," Гече му бака, „јер од погреба Нити га видех нит' чух што за њега; А богме ни то не знам Где ј' млада укопана; На погреб сам јој хтела отићи, Али ме на крштење одзваше." „Хајд наћи ћу га — рече старина Идем у гробље, па ћу тражити;