Stražilovo

555

СТРАЖИЛОВО

556

Ни птт му побра не затаји: Ту вам песме, ту вам цвеће, Најнежнији уздисаји Осећаја три товара! Нами само песма стара! 20. Ох, сиромах, љубио је, Не, к'о што се данас љуби, Јер песник је још осуђен, Да га љубав згара, губи. Једна мис'о њему гори, Једно му је жеља жива, Те кроз живот бије, сева, Чезне, вене и унива. Па даљине неизмерне, Па дивоте бела света, Биле беле, књиге мудре, 11а прохуји многих лета! И још оста ватра трајна, Што распали цура бајна! 21. џ Још невино био дере, Све му било игра, шала, Кад несташно срце младо Оевоји му Ољга мала. По дубраве густом хладу Обоје се игри дали; Суседи им родитељи Једно другом обећали. У тишини, у љубави, Свагда мајци испред лица Развила се пуна чара, 11а невина к'о ђурђица, Што с' у трави крије бујној И лепирку, чели зујној. 22. Песнику је крила лака Бајних снова она дала, Њезиним му чаром гукну Први звучак са гусала. Ман'о игре. Зелен-лугом Блуди усред ноћи тајне, Па тишину воли, љуби Месец, звезде уздисајне. Ој месече, лучу с неба, Негда дражи од сунашца, Храниоче слатке тајне, Врелих суза од срдашца, Сада, брале, много знамо, А ти си нам фењер само! 23 Свагда скромна и послушна, Као зора ведра лика,

К'о љубавни пољуб мила, Сушти живот у песника! Очи плаве, небо ведро, А златна јој коса свил'на, Вита стаса, дивна гласа, Ољга вам је преумилна. Па видите, то је она, Ј1ик вам њезин дивни то је. Ја га љубљах из дна душе, Ал ми, богме, додиј'о је. Извините, сад о пречем, 0 сеји јој што да речем. 24. Таћаном се сеја звала. Имену јој нема мане, Но јамачно ја га први Ево илећем у романе. А што не бих? Име лепо. Што га просте моме носе?! Е, гле јако, сад господа Све туђинска зато нросе! Ваља рећи, што је право: Имена нам нису чиста, (Не говорим о песмама), Просвета нам така иста! Видесте л' јој вајде ишта? Кицоши смо, више ништа! 25. Таћаном се, дакле, звала; Али нема рајског дара, Да, к'о сеја, са дивотом Мушка срца пљени, чара, Па је сетна, па унила, Као да је тиште ране, Усред дома родитељског Дубраве је плахо лане. Не зна ласкат' оцу, мајци; Па и кад је била мала, У несташној дружиници Нигда не би заиграла. Тако сама много пути Крај прозора седи, ћути. 26 Од колевке уживала На сеоској доколици, У замисли, самовању, Своје маште златној слици. А нежни јој прсти мали Нису игли вични били, Неће им се платну белом, Нит се маме мекој свили. И већ никло властољубље У младости нежном цвету,