Stražilovo

587

СТР АЖИЛ ОВ 0

588

П е р а п у ш и и п и ј е. Кад је Пера друго коло одиграо, довела га је крчмарица Мара у ту собу и препоручила га осталој братији, а уз то му је рекла : данас си мој гост, и донела му је литру бермета. Пера је то с братијом попио а крчмарица му је донела другу. Сад му је један брат понудио цигаретлу. Он још није дотле пушио; али брат се није дао одбити. Пера је метнуо у усга, а крчмарица притрча па му је запали : Тако, сад си цео момак. У том се попила и друга литра. Онда се отишло опет у коло. Пера је отишао у коло са запаљеном цигаретлом и уздигнутом главом. — Ала ти леНо стоји, ноздравише га поцикуше из кола, па и сестра од стрица повлади му: — Тако, нек се види, да си мушко. Само једна швигарица из кола, мила, смерна ћерка сиромангаог суседа Јове Прерадовог, која је с Пером одрасла, само Миленка лепа погледа га жалостиво и вели му: Баци то, Перо, биће ти мука. Пера је промери охоло, преко рамена, и окрете се на другу страну, чиме јо.ј је казао: шта си ти ту мени дошла, зар не видиш, ко је око мене? Заборавио је већ на прве часове идилске љубави, када је са суседовом Миленком правио кућу од зелене зове, у којој му је она домаћица била. Сирота Миленка радовала се, док ионово свирац засвира, да се она уз Перу ухвати; али је та срећа брзо оставила. Повукла се у један крај, да је нико не гледи. Није плакала; али да је тада позвао ко да пева, она би све — запевала. П е р а с е к а р т а. Кад је коло стало, отишао је Пера с братијом натраг у другу собу. За зеленим столом и даље се иило а за црним седио је крчмар Сава и давао банку. Играло се придизања, чија је карта јача, тај добива. Пришао је и Пера па је гледао. — Хоћеш ли и ти, Перо, једну придићи? — Ја не познајем ниједну карту. — Ништа то, познајемо их ми, дед пробај једаред; једаред као ниједаред. Пера баци десетак на сто, придигне и — добије. — Два или ништа, зове крчмар Сава. Пера и опет доби. — Четир или ништа. — Осам или ништа. — Шеснаест или ништа. Пред крчмаром Савом није било више новаца. Пера је распрштао, шпренговао банку. Крчмар Сава устаде, вајкајући се бајаги : Но то је чудна срећа, тај још не познаје карте па му тако иду, шта ће још бити, док тај научи

густирати. Крчмар Сава сладио је Пери карте, као и крчмарица Мара девојке. П е р у п и ј а и о г иншталирајуипрате к у ћ и. — Четир литре бермета, викнуше другови Перини, није ни Перин чича на картама стекао, неће ни он, па дај, крчмару, донеси тај асталчић у коло, да се тамо пије, нек сви виде, како Пера части с крчмареви новци. Асталчић се изнесе и намести у колу код дирека а на њега се метоше четир литре бермета у стакладима од по литре. Када дође ћеф газдачким синовима, они даду унети мали сго код дирека па поседају за њега, као дебели кумови, те пију и пуше а коло око њих игра. Сиротињи се та.ј луксуз не допушта и кад има новаца. Само овда онда видићете и голавере да седе у колу за асталчићем; али то је тек тада, кад им рођак катана на урлауб дође те крчмарица има решпекта од сабље и мамуза. Перино друштво већ је почело барлијати. Сви се већ изопијали. Пера посрће, очи му стале, а језик му завезао, не може више ни капи али друг један диже по литре па рече: — Е, Перо, сад ћемо те иншталирати. Сад мораш по литре на искап попити па ћемо те на сто дићи; тек си онда наш пајташ, наш друг. У том ириђе лепа суседова Миленка па чисто кроз нлач нозва: Неро, хајдемо кући! — Каквој кући. продера се дружина, дед ошини је, брате, да је педесет година бриди па да јо.ј не падне на ум ни кад се уда, мужа из крчме звати а камоли туђег момка. Пера је измануо шаком. — Удри, само хајдемо кући! Шта ће речи чича Јова, ето какав си? Пера се покајао, спустио је руку, и ишао би али дружина неда. Пера је морао изручити по литре берметау себе, затим га другови дигоше на сто па њих четворица понеше га по соби а остали стадоше појати оно, кад се попи : аксијос, достојин ; знале су хуле и то, научио их јеједан протерани гимназиста, који је такођер у том друштву био. 1-1 трезан тешко би се одржао стојећки на подигнутом столу; а. како је пијаном Пери било? Савијао се час на једну час на другу страну, час натраг час напред, сад ће пасти, сад ће пасти; девојке све вриште од узкаса а Миленка је истрчала на сокак, да не гледи ту страхоту. Затим се досетила, утрчала натраг и викнула, што је игда могла : ево чича Прерадова! Чиче није било; али је маневар заљубљена срца урадио своје. Момци спустише Перу. Пера потеже сам на врата; да ли би сам погодио кући,