Stražilovo

596

Ја му одздравим чудећи се, гдје ме поздравља; јер досад ие проговорисмо никад али ни ријечи, и ако ме је познавао, откако сам. — Дед'те ми мало дувана, ако га имате на одмет, — дода старац. Понудим га дуваном сав блажен, што је и он примијетио тај нови корак у моме животу. Напуни лулу, а још стиште мало дувана и у шаку, те ми врати дуванкесу. — Биће лијеио вријеме, . .. баш као што треба за траву и сијено, — рече, гледајући у небо. Хтједох му одгцворити, но старац окрете леђа и с кратким „збогом" оде према својој кућици. Тако се увијек дешавало, кад би ме видјео стари Мачак, да пушим. Увијек искао дувана, и увијек говорио о времену; а кад би видјео, да не пушим, није се ни освртао па ме. Онда је још он газдовао у својој кући. Имао је сииа, који је кметовао са својом женом и шеснаестогодишњим сином на старчевом добру. Њима је у години само једанпут добро било, а то је, кад би клали пазимче; иначе су кубурили као црквени миши, хранећи се куваним јечмом и козјим млијеком, које су разблаживали водом. Нијесу се баш најбоље слагали, па више нута је било и повуци и нотегни, јер старац не хтједе предати сииу управе. Једнога дана унитаћу ја први старца: — Ло дјеДо, зар хоћете ви вјечно да газдујете? Пријеме је, да се одморите! — Одморићу се, кад ме однесу тамо св. Николи, — одговори он : — Не дам ја узде из шака! Сад имамо, хвала богу, да се прехранимо и ако без нрисмока; а доцније неће бити ни тога ... Кад сам неколико година доцније опет дошао кући, рекоше ми, да је старац предао сипу узде под тим, да га прехрани и сахрани. Опет прођох поред његове кућице и опет стајаше он на ледини у оном истом подераном кожуху. — Добар дан, господине! Дед'те ми мало дувана, — рећи ће као и досад. — Еако је, дједо? — Упитам га смијешећи се. . — Засад још добро! одговори он весело, биће лијепо вријеме, таман за жито! Јечам добро иоњео! Рекав то оде опет према кућици ... И опет прошло неколико година, да нијесам видјео своје куће. Некако о божићу пружи ми се прилика, и ја је употријебим, те проведем неколико дана код куће. На чича-Мачка био сам већ и заборавио. У очи одласка дође нека баба из села, па ме моли, да посјетим старог чича Мачка, јер неће још дуго. Иођем с њом; но како сам се зачудио, кад ме проведе мимо његове куће, у комшилук.

— Зар није више са сином ? — упитам жену. — 0, већ давно! Свађали се, тукли, тужакали, док се најпослије старац не одсели. Старац је лежао у уској и ниској собици на кукавном кревецу. Видјело се на њему, да не ће још дуго . . . Стипгге ми руку и рече слабим гласом: — Еј, господине мој, није ми више до дуваиа! Глете, гдје лежим, не даду ми, ни да у својој кући умрем! Умријећу, ево скоро ... и јело ми се не рачи :. . но нио бих мало вина, доброга вина, али немам новаца! — Иослаћу вам вина. — Хвала, господине! Не знам, хоћу ли моћи и вина пити ? А и за вино вас не молим,. .. досада сам искао од вас само дувана. .. Е, нисам просио, нросио, и ако сам страдао! — Дједо, шта желите? — Сад ћу вам рећи!. .. Слаб сам, па ми је тешко говорити. .. Видите, господине, код сина остаде ми храна за, по године,.. . двадесет форииата имам у њега,.. . занисао сам се на храну,... Дед'те ми тих двадесет форината, па их истерајте од мог ђуре! Он вам сад неће моћи платити ; на га истерајте из куће .. . тог проклетог сина. Старцу засвијетлише очи и мало се издиже у кревету. Џотресла ме та дивља мржња, која нровириваше из сваке старчеве ријечи. — ДГга ће вам двадесет форината? — упитам га по кратком ћутању. — Свеједно,... за погреб,... парастос или . .. даћу овом, што ме, двори,... само код сина не смију остати. Помоћи му нема, .. . биће просјак, да, просјак .. . истераћу га из куће. — Онр .Јстите му, — рекох полугласно, скоро бојећи се те дивље и необуздане страсти. — Никад.. . никад! Увијек сам се устезао, да му предам узде; но наговорили ме, па из те коже никуд. Чекајте,.. . ви ћете и дочекати, јер ако нико други, а оно 110. га његов син избацити из куће, као год што је он мене избацио ... Е, да сам му заврнуо шијом, кад се родио! Старац изнеможе и наде на углавље! — Хоћете ли ми дати тих двадесзт форината ? упита ме кроз неко вријеме слабим гласом. — Сад их ие требате. Подајте их комшнји, па нека их он тјера у име отштете, што вас је дворио. — Даћу! Дозваше свједоке и стари Мачакначини опоруку, именујући комшију Мату нашљедником свог иметка,... својих двадесет форината. — Мора ти платити. чујеш, Мате! Моранлатити; ако неће, а ти га тужи... Кад сам сутрадан одлазио од куће, огласи звон-